Svi veći preokreti u životu, desili su mi se na Svetog Savu. Da nije takav praznik u pitanju, pomislila bih odavno da nema svrhe. Ali eto, svaka godina mi kaže da izdržim još jednu.. i još jednu.
Venčali smo se 27. januara 2002. godine. Bio je to najtopliji 27. u poslednjih ne znam koliko decenija. Bili smo najmlađi par u tih poslednjih par godina, sve je nešto te godine govorilo u prilog tom braku, a ja sam vešto ubeđivala sebe da će se ljubomora i opsesija vremenom povući, mlad je, nesiguran. Kao da sam bila nešto starija pa da to znam.
A nisam.
To venčanje je prošlo kako ne treba. Nisu bili moji roditelji, nije bilo očevog blagoslova, nije bilo u stvari ničega što bi opravdalo taj čin. Jedino mi Joka opravdava sve muke koje su nastale posle toga, i zbog nje mi nikada ničega neće biti žao.. osim što je imala naopako detinjstvo od samog početka. Za to svakog dana tražim oprost.
Skoro sam upala u razgovor sa jednom bliskom osobom i sve se svelo na neku vrstu igre istine. Kad sa dugogodišnjim prijateljem pretresate inventar emocija, padova, poraza, poniženja, to ume da oslobodi, nekako je čoveku lakše. Poznajete se, a prvi put izgovarate takve stvari, koje samo Vas peku.
Pitao je: „da li postoji situacija iz koje si htela da pobegneš? Nema razloga da imaš lošu savest, ne misli na to što imaš sada. Dakle, šta si htela da ostaviš i izbrišeš? “ Continue Reading →
