Kad tata uguši sva svetla

u tamnom mraku ostanu dve sijalice, to moje oči još se sjaje…

subota, 28/jan/2012
by marouk
9 Comments

Deset godina ludila

Svi veći preokreti u životu, desili su mi se na Svetog Savu. Da nije takav praznik u pitanju, pomislila bih odavno da nema svrhe. Ali eto, svaka godina mi kaže da izdržim još jednu.. i još jednu.

Venčali smo se 27. januara 2002. godine. Bio je to najtopliji 27. u poslednjih ne znam koliko decenija. Bili smo najmlađi par u tih poslednjih par godina, sve je nešto te godine govorilo u prilog tom braku, a ja sam vešto ubeđivala sebe da će se ljubomora i opsesija vremenom povući, mlad je, nesiguran. Kao da sam bila nešto starija pa da to znam.

A nisam.

 

To venčanje je prošlo kako ne treba. Nisu bili moji roditelji, nije bilo očevog blagoslova, nije bilo u stvari ničega što bi opravdalo taj čin. Jedino mi Joka opravdava sve muke koje su nastale posle toga, i zbog nje mi nikada ničega neće biti žao.. osim što je imala naopako detinjstvo od samog početka. Za to svakog dana tražim oprost.

 

Skoro sam upala u razgovor sa jednom bliskom osobom i sve se svelo na neku vrstu igre istine. Kad sa dugogodišnjim prijateljem pretresate inventar emocija, padova, poraza, poniženja, to ume da oslobodi, nekako je čoveku lakše. Poznajete se, a prvi put izgovarate takve stvari, koje samo Vas peku.

Pitao je: „da li postoji situacija iz koje si htela da pobegneš? Nema razloga da imaš lošu savest, ne misli na to što imaš sada. Dakle, šta si htela da ostaviš i izbrišeš? “ Continue Reading →

četvrtak, 16/jun/2011
by marouk
21 Comments

Imam nešto lepo da vam kažem!

🙂

„Recimo da je negde postojala žena koja je godinama šetala kao senka kroz život. Bez svog deteta, sanjajući svaki njegov pokret, zamišljajući kako sa osmehom sniva, dok se uspavljivalo tužno.

I tako su prolazili meseci, godine. Dok jednog dana dete nije došlo do nje..da ga vidi, pomazi, pa da joj ga opet uzmu. Nekoliko puta umirala je svake nedelje i isto toliko puta sebe ubeđivala da ne treba tako, da mora da živi.

I jednog dana, na pola grljenja i strepnje da će čas odlaska prebrzo doći, neko je javio…“

Zajedno smo, ne sasvim rešeno, ali na pola puta. Prvi put od leta 2007.

Privremena mera ukinuta BAŠ onda kada je bila tu, ostalo je samo da je ne vratim. Mnogo toga nas još čeka, ali prvo da se zalečimo….

 

četvrtak, 25/nov/2010
by marouk
33 Comments

Žena je ženi vuk – dan borbe protiv nasilja

Dan borbe protiv nasilja nad ženama

Znam da će svi pisati o tome kakvo nasilje žene trpe od partnera, bivših partnera i okoline. Mislim da sam već mnogo pisala o tome a materijala ima za još. Zato ću izgovoriti ono što me muči i brine još više… jeste, može više.

Kada se nađe u bezizlaznoj situaciji žena obično poželi utehu. To je nešto prvo što je može bar malo vratiti na mesto, na to neko svoje mesto za koje se kao bori godinama a obično je i ono jadno i nesigurno. Svakog dana, nekada iz sata u sat neko priđe i gurne je. Ne zbog toga što ga nije zaslužila (mada iskreno žene najređe takva mesta same zasluže) nego iz čiste zlobe, da bi je gledali kako pada i ponovo pokušava da ustane, sa kućom na jednom ramenu, decom na drugom a na plećima povrh toga joj obično sedi izabranik sa najdražom mu mamom.

Postoji priča o nekoj ženskoj solidarnosti, ali da se ne lažemo, to uspeva samo kad je neka uhvaćena da se mota oko nečijeg muža, pa onda kao sarađuje da ne bi dobila batine i bila počupana, ili onda kada dve žene nemaju nikakvog dodira ili zajedničkog interesa. Možda je u drugim zemljama drugačije, ali kod nas je ovako, a mi smo svi zaglavljeni tu gde smo.

Pa kako se žena, koju je i samu neko maltretirao pretvori u bezdušno čudovište koje rođenog sina huška na ženu koju bi trebalo da voli i koja je njoj izrodila unučiće? Continue Reading →

ponedeljak, 16/avg/2010
by marouk
28 Comments

Ja sam joj, Maki, sve objasnio

Očekivala sam taj susret sa porodičnim terapeutom kao nešto nestvarno. Pitala sam se da li je moj deda zvao i šta su mu rekli. „Dete isčupalo telefonski kabl pa nemaju telefon kod kuće“, šta li su rekli zašto se ne javljam na mobilni?

Nakon nekoliko dana sam konačno mogla da izađem van kuće, nije mi bilo bitno gde, makar i u Palmotićevu. Očekivala sam malo razumevanja, savet, bilo šta…
I otišli smo.
Nije mi se svidelo kad sam čula: „Videćeš, ona je veoma dobar stručnjak, ja sam joj, Maki, sve objasnio. Ona će ti pomoći.“

Čekaj, čekaj..ona će MI pomoći?
Misliš ona će nam pomoći?
„Da, da,… pa da.“

Doktorka Lelica Kostić nas je primila konačno. Moja očekivala su očigledno prekrila njen nadmeni stav. Isti onakav kakav je imao Jovan – on, zaslužni građanin zemlje Srbije!
Epa tako se i ona postavila.
Ako se dobro sećam od sestre je naručila neki kapućino, toliko mleka, ili šećera, toliko kafe… ma ne sećam se više, nisu mi to baš najdraži momenti za sećanje.
Sveže uređena frizura, sveže ofarbana, kostimčić kao za ženicu od 30ak godina, i šminka kao kod ženice od 30ak godina koja je upala u svoju fijoku za šminku, zaboravljajući da skine višak. Continue Reading →

subota, 14/avg/2010
by marouk
25 Comments

Kad te zatvorim u kuću volećeš samo mene

Gledala sam film koji je uspeo da me prodrma. Devojka ostaje na doživotnoj robiji u tajlandskom zatvoru ali na kraju filma ima osmeh na licu. Neko joj je rekao, ako si slobodna u svojoj glavi, nema tog zatvora koji će te zadržati.

Kako je to samo istina!

Jovan je tih dana kidao telefonski kabl iz zida, a ja uspevala da ga povežem uz pomoć nekog noža i neke lepljive trake koja je dobro držala zajedno sa žvakom. „Dete izvlači“…ahaaa!
Posle chata koji je pročitao pokidao je telefon, izneo ga iz kuće, odneo je kompjuter kod svog kuma i čak je i mobilni hteo da mi uzme, ali mu nisam dala, jer je to bio poklon od jednog pacijenta. Džabe, broj je bio njegov (da bi proveravao listing kad mu volja)… pa sam morala da kupim prepaid broj a nisam imala novca za kredit.
Tog 3. marta je presekao sve moje veze sa stvarnim svetom. Te noći sam plakala do kasno. Govorila mu da je gotovo, on me molio. Pričao kako moram da se saberem (JA!) zbog deteta, pa ona je mala, pa OBEĆALA sam da ga neću napustiti (na sva moja podsećanja da sam mu jasno rekla da odlazim ako me udari i jednom samo i da je to uradio mnogo puta, on samo odgovara da je trebalo da me natera da mu potpišem pred sudom i napišem da mu dugujem XY para ako ga ostavim…), da zna kakav je bio prema meni, da me je mnogo povredio, da ne idem i ne ostavljam mu Joku jer on ne zna šta bi sa njom.

Nešto oko nove godine sam upoznala Patrika. Još jedan virtualni prijatelj, iz Poljske.
Nešto mi je bilo neverovatno. Kad bih posle neke svađe, šamara, pretnji dolazila na net, uvek bi me već čekao mail tipa: „Šta se dešava? Sanjala sam da plačeš“ od Sue. Ili: „Princezo, jel sve u redu. Čujem da si tužna“ od Daniela.
Patrik je u igri imao ženski karakter. Posle prve njegove rečenice rekla sam mu da je on muško. Otkud znaš? Osećam takvu energiju, govorila sam u šali.
Od prvog dana smo bili jako bliski. Continue Reading →

petak, 16/jul/2010
by marouk
20 Comments

Pismo mami

S vremena na vreme otvorim ovaj papirić i isplačem se.. pa ga pažljivo sklopim i vratim na posebno mesto.

pismo mami

Mama volim te
moja draga mama ti si sve za mene
bez tebe ne bi mogla da živim
veliki je svet mama o moja mama
:-* ♥ :-* ♥ :-* ♥ :-* ♥ :-* ♥ :-* ♥
volim te mama ! i tebe mama mogu poljubiti
velike si sreće ti jer ja tebe mnogo volim
volim te volim te! :-* ♥

Moja duša…
Gledam je kako tuguje, pita me: kad mama, još koliko da čekamo mama…
Uvuklo se to i u ostale aspekte života..kad stižemo, još koliko kilometara, sati, minuta.
Volela bi da može i vreme do našeg sastanka da meri tako, ali ne može, a ne mogu ni ja. 🙁

S vremena na vreme otvorim ovaj papirić i uzdahnem. Možda će mi sutra šapnuti ovo a isto i sledećeg dana, i sledećeg, i sledećeg, i… :'(

četvrtak, 15/jul/2010
by marouk
10 Comments

Kako sve počinje

Ivana je napisala fenomenalan post na ovu temu!

Počinje tako što muškarac, obično slabić, iskompleksiran, ljubomoran na sve i svakoga, sa nedostatkom ambicija, samopouzdanja, saosećanja i svega ljudskog reši da mu je vreme da nađe sebi roba.

Po mogućstvu jaku ženu koju će slomiti, one slabe nisu interesantne a ne mogu ni da trpe. One jake trpe da bi preživele a to njemu daje prostora da usavrši svoje bolesne metode torture i da je što duže kinji.

Obrazac je skoro identičan kod svih, samo neki fizičkom nasilju pribegnu pre a neki kasnije.

Uživaju u psihičkoj torturi, u lišavanju žene osnovnih ljudskih prava, u presecanju svih veza sa svetom (on je njen jedini Bog!), u presecanju svih veza sa njenim emocijama – cilj je letargija, cilj je totalno umrtvljivanje njene ličnosti. Zombi je pravi izraz za to.

Nesvesno žena počinje da štiti sebe na najbizarniji način, slaže se sa svim njegovim groteskno iskrivljenim stavovima, unižava sebe a njegov ego hrani.

Koliko god da je debela, mršava, neugledna, raspala, za njega je ona preljubnica koja koketira sa svima (iako nije u stanju ni sebi u ogledalu da namigne).

Neću pisati dalje, Ivana je lepo objasnila sve.

Ono što je društvu potrebno jeste jedna ozbiljna institucija za lečenje ovakvih bolesnika, a sa njima treba zatvoriti i članove njihove porodice koji su do toga doveli.

Izluđuje me gluma takvih likova, u razgovorima su ekstra tolerantni, super elokventni, neverovatno liberalni, sa svim se slažu, svi su u pravu. A kod kuće imaju jadnicu koja se pita da li da se ubije odmah ili da sačeka da deca odrastu, jer joj je uništio svet i ona nema pojma o tome da postoji drugi izlaz.

A i kad se to desi, on će opet naći žrtvu koja će zameniti njeno mesto kao da je ova bila samo crtež na papiru koji je odneo vetar…

Mora se voditi računa o svakom detalju u vezi počne li da liči na ovo. „Ubistvo iz strasti“ je često ubistvo iz užasnih pobuda koje ovakvi bolesnici imaju.

I ne, ne voli te, to nije ljubav, on nije sposoban da te voli, on i ne zna šta je to, reč je čuo na tv-u, od ljudi oko sebe, ali nema blage veze šta je to VOLETI.
Ako te jedan takav voli, bolje pobegni, promeni grad, ime, ceo svet, samo mu se nemoj vraćati i samo mu nemoj verovati! NIKADA!

utorak, 13/jul/2010
by marouk
19 Comments

I kroz pakao se mora pešaka

Dočekali smo i tu 2007.

27. januara nam je bilo 5-ah-tako-divnih godina braka. Pitao me jel ostajemo zajedno i slavimo ili da ne zovemo nikoga i ne brukamo se. Rekla sam da što se mene tiče ostajemo u braku, ako prestane da me maltretira. „Oću Maki.“ (ma jeste!)

Sve u svemu već sam rešila da ne mogu dalje tako. Na mom jeziku su se iscrtavale razne šare kojima je čak i on znao značenje a ja i dalje nisam htela da preduzmem ništa, bolje reći nisam znala šta da preduzmem. Sinulo mi je da bi post mogao rešiti sve.

Postila sam godinama već, moje najveće buđenje i emotivno i fizičko i duhovno. A onda nisam dugo. „Ni đavo ne jede ništa“ pričali su mi uz podsmeh. A ja sam se pecala na to i konačno uništila sebe.

Posle Božića 2007. sam prestala da jedem. Post je bio na neodređeno vreme.

Malo sam izgubila na težini, ali pre svega je došlo do izbacivanja svakojakog otpada i pre svega besa – nagomilanog besa za koji nisam ni znala da je tu. Sve frustracije su uspele da nađu put napolje a ja sam danima plakala. Sabirala i oduzimala i pokušala da nađem matematiku koja bi tačno izračunala rezultat tog našeg braka. Ali nije mi bilo mnogo bolje. Continue Reading →

ponedeljak, 14/jun/2010
by marouk
27 Comments

Doktorski dinar

Rekla sam mu, a on je na to odreagovao sa standardnim kiselim izrazom lica.

Želela sam da počnem da radim!
„Neću ja da ti čuvam dete, znaš?“
– Pa dobro, upisaću je u vrtić
„Nećeš da je upišeš u vrtić! Ona je mala za vrtić! Ja sam svoje dete SAAAMA čuvala, nikome nisam dala da ga pipne (mislim se, vidi se)! I da je daš u vrtić možeš samo sama da ga plaćaš, a to je skuplje od tvoje plate!“

Daaa, ja ne znam vrednost novca pa mi ti objasni koliko danas košta vrtić i to privatni.

– Plaćaću joj ja vrtić i neka ide cela plata, bar dete neće biti zatvoreno u kući, a neću biti ni ja. Ona ne zna da se igra sa drugom decom!
„A šta će joj druga deca? Ima punu kuću ljudi! (ima punu kuću životinja…tri svinje i jedna guska!)
– Znaš, deca vole da se igraju sa decom a ne da im babe i dede budu sve što vide i znaju!
„Ona to ne zna! Od druge dece će da dobije neku zarazu. Evo Đurđina deca sva preležala šarlah. A imaju i astmu i guše se jer je ona pušila trudna“ Continue Reading →

pk2

četvrtak, 03/jun/2010
by marouk
24 Comments

Saut de chat preko prošlosti

Saut de chat: niz pokreta – tehnika za prevazilaženje prepreka na putu (nekima i u životu)…nikada nisam uspela da prevaziđem strah i uradim ga kako treba.

Prvi put sam mu rekla da ću se razvesti krajem 2005. Više nisam imala živaca da slušam njihova naklapanja, da trpim ćuške, kako one fizičke, tako sve više one psihičke koje su postajale neverovatno sadističke..koje na kraju ne budu ćuške nego me opasno izmeste iz ravnoteže, sa svog mesta  – iz rupe koju sam kopala pod sobom, eto, ako nemam gde, mogu tu da se zavučem. Shvatih da će im biti mnogo lako da samo ubace zemlju odozgo i utapkaju a ja ću nestati bez traga.

To je smirilo situaciju, ma čitave 3 nedelje.

Posle toga sam ponovo bila optužena po ko zna koji put da manipulišem mužem. Znam ja NLP to je manipulacija (kamo sreće da sam ikada koristila malo to znanje, možda bi pevali drugu pesmu -al ne, moram ja da iskusim sve na način koji pokazuje prave ljude – čudovišta!) to su opasne vradžbine – ko zna šta sve još. Ne mogu da pišem detalje, vešto sam ta sećanja izbrisala iz glave gde su se vrzmala poslednjih nekoliko dana, koliko se odlučujem na ovu priču.

Početkom 2006. je sve zakazalo. Skidala sam po 10 kilograma i vraćala ih svakog meseca te godine! Ne daju mi da se maknem, mislim se. Tolika težina je potrebna da se zauzme bar malo mesta za sebe, drugačije ne ide. Jasno mi je, ali ne umem da rešim to.

Najzad skupilo se. Jednog jutra sam se probudila sa nekom zelenom flekom na majici, nepoznatog porekla i previše svežom. Continue Reading →