Kad tata uguši sva svetla

u tamnom mraku ostanu dve sijalice, to moje oči još se sjaje…

Čist hiruški rez makazama

| 4 Comments

Od kad sam došla u Srbiju radila sam svaki pristojan posao koji sam našla. Nisam imala problema sa tim da li radim kao prodavac ili kozmetičar bez obzira na to što imam fakultet. Njegovim roditeljima je to bilo jaaako bitno.

Pa ja njih tako ponižavam prihvatajući takve poslove za mediokritete. Rođacima moram da kažem da radim u nekom luksuznom salonu ili nekoj ordinaciji. Međutim nikada im nije smetalo kad je stizala plata. Jovan mi je uzimao svaki dinar. On je student, potrebno mu je za knjige, za skripte, da ima da popije nešto kad uči u biblioteci (naravno ne može da se uči u kući, mora da mu smetamo baba i ja iako po ceo dan ćutimo).

Onda je postao drzak. Ako bih ostala par minuta duže da počistim za sobom ili nema autobusa on bi zvao po 20 puta, ispitivao me gde sam, pretio da će doći da se svađa sa gazdom, žalio se da je to premala plata „jer nestane za dva dana“, branio mi da radim ako ne tražim da mi podignu platu. Postajala sam ljuta jer je on uspeo da potroši za dva-tri dana ono za šta sam ja radila ceo mesec…kao da ja ne bih umela da potrošim, ali nikada sebi ništa nisam kupila. Radim i studiram od svoje 16. godine, naučila sam da cenim novac a on je bio rupa bez dna i samo me je stavljao pod pritisak da nabavim još para, da zovem babu i dedu da nam daju još – a davali su nam mnogo od jedne penzije koju su imali, da se pomirim sa roditeljima i da izvučem od njih šta mogu.

Sve su njemu davali uvek, i tada mu je bilo premalo i to što mu daju roditelji i što ja zaradim. Samo on nije imao uslova da studira i bio je jadan; bar dva puta mesečno je pravio svađu u kući vičući kako će on da napusti fakultet i da ide da fizikališe i onda ćemo svi mi koji smo završili naše fakultete da budemo srećni – mi ga namerno ometamo.

Uvek se završavalo tako što bi oni ishisterisali do besvesti a onda svi plakali i pričali jedni drugima kako su previše nervozni, nije lako ženiti se na drugoj godini studija, pa on je mamin i tatin sin jedinac, svi se oni vole, njima svi zavide na uspesima koje su postigli (još uvek ne znam koji su to uspesi) i na tome kako su se „borili kroz teške i proklete devedesete“ a sad su doveli i devojku iz inostranstva.

Uvek sam ja bila glavni uzrok nemirima, jer sam im se izgleda na silu uselila u kuću i sad oni jadni ne umeju da se snađu. Istina je da im je bilo samo do toga da iskoriste nekoga, pa kad su videli da ja od mojih neću tražiti novac koji bih dala njima postala sam nerešiv problem i glavni krivac za sve.

Primoravali su me da tražim svoj deo kuće od roditelja, ali ne kao stan nego da me isplate pa da Jovan i ja kupimo stan za nas.

Kad baba i deda nisu mogli da daju više a ja nisam htela da tražim stan od mojih onda je ostalo kažnjavanje.

Kad sam ostala u drugom stanju, posle pomenutog incidenta Jovan mi je zabranio da radim. Nije zdravo za bebu da se mučim, ne plaćaju me kao doktora, ne mogu da izađem s posla kad Jovan zamisli da bi trebalo…

Kad sam ostala u drugom stanju počelo je i brutalnije kažnjavanje. Nisam smela nigde da mrdnem sama, pocepao je i bacio sve moje stvari koje nisu bile do ispod kolena. Prisluškivao se svaki moj razgovor telefonom pa čak i kad im je bilo sumnjivo nešto što sam rekla babi ili dedi mrcvarili bi me do kasno u noć da objasnim šta to znači.

Bila sam željna razgovora sa ljudima – sa bilo kakvim ljudima. Jovan je ceo dan provodio u čitaonici „učeći“, tu je bila njegova baba koja mi je bila jedino društvo ali i ona je bila stara i bolesna i imala ograničen broj tema o kojima je pričala. Kad bi dolazili s posla njegovi bi se uvlačili u svoju sobu da „uče“ (inače stalno se usavršavaju iz medicinskih knjiga iz 70ih godina) ili Verica legne u dnevnu sobu, otera me u moju sobu da joj ne smetam jer ona mora da se odmori posle teškog posla i onda krene da izvoljeva a baba je služi. Ako se pojavim iz sobe nastane haos jer ja joj ne dozvoljavam da se ona odmori u svojoj kući i nezahvalna sam i treba da budem srećna što me još nije izbacila iz NJENOG legalno nasleđenog stana.

Prolazili su meseci a situcija je postala toliko loša da sam mislila da ću poludeti. Nikoga ne poznajem od komšija sa kim bih pričala kad su oni na poslu, Jovan i njegovi su me uništavali ćutanjem. Kad se vrati iz čitaonice onda sede u dnevnoj sobi i gledaju serije (inače gledanje televizije se strogo kontrolisalo i bilo je dozvoljeno samo kad niko od „roditelja“ nije kod kuće, kad je Verica tu, gledaju se redom sve španske serije i plače se nad sudbinama jadnih sirotica koje maltretiraju svekrve-ljudožderi – kako ironično!), ako se pojavim opet me oteraju nazad u sobu ili se svi ispruže tako po trosedu da meni ostane samo da sa ogromnim stomakom sedim na nekoj od stolica ili na podu, pa onda sama moram da odem i legnem.

Onda je Verica postala opsednuta „mađijama“. Pričala mi je danima kako su joj sekli kosu, kaput i veš još kad je bila devojka, jer je ona bila cica i najpoželjnija i svi asistenti su jurili samo nju….i kako joj je najbolja drugarica sekla bundu a druga joj iz zavisti ukrala punu torbu stvari i ko zna šta uradila sa njima. A stvari je kupovala iz Italije ili Nemačke…

Sve češće je posle pranja donosila neke od svojih stvari i gurala mi ih pod nos sa pitanjem: Šta je ovo?!
Ko li mi je ovo isekao sad? Pa vidi kako je isečeno!

Pitam je kakve to veze ima samnom i zašto mene pita.
„Pa ne znam, mora da se ti nekako čuješ sa majkom i ona nosi to svuda da nam pravi razdor u kući“

TOLIKO O UGLEDNOJ I AKADEMSKOJ BEOGRADSKOJ PORODICI I NJIHOVIM INTELEKTUALNIM USPESIMA!

Nije joj nikada palo na pamet da je to rublje mogla da obuče kad je imala 20 godina, ali ne i sa 50 i sa duplo više kilograma -a uporno kupuje veličinu 38 ili M i onda probije prstima rubove kad oblači – to smo čak svi jednom videli. A i tamo gde je mašina pocepala stvari ona je videla „čist hiruški rez makazama“.

Negde do pola trudnoće smo spavali na krevetu za jednu osobu. On sve teži a ja sve okruglija. Jednom prilikom me je udario direktno u stomak, navodno sanjao je nešto u sred dana…a zaspao je za dva i po minuta.

Skočila sam jer su počele kontrakcije. Počela sam da plačem i da zovem njegovog oca da me vozi kod lekara. On je prvo ćutao a nakon toga rekao kako je sanjao nekakve gadosti, ali je ostao emotivno hladan. Kad sam se vratila od lekara sa prepisanim lekovima koje bi trebalo da pijem do kraja trudnoće on je već bio u svađi sa majkom zbog ko zna čega. Ušao je besan u sobu i rekao:“ Bolje da se to dete ne rodi, jer ako se rodi ti više nećeš imati vremena za mene!“
Negova mama je za noćne more okrivila natprirodne sile koje priziva moja porodica zbog ljubomore… pitala sam se ima li neka natprirodna sila koju mogu ja da prizovem da me izvuče od njih?

Zalupio je vrata za sobom a ja sam ostala bez teksta. Mislila sam da je došlo vreme da uzmem svoje stvari i da se oteturam do stanice nekako, opet, niti sam imala dinara u džepu, niti sam imala koga da zamolim za pomoć.

Smirivali su me do spavanja, Jovan je prespavao u maminoj i tatinoj sobi a sutra su otišli da nam kupe nov krevet i niko se nije sećao ničega što se desilo prethodnog dana. Ja sam izgleda umislila, krevet su i onako nameravali da nam kupe a Jovan nije ni ulazio u sobu do spavanja.


Author: marouk

Ne bojim se, strah je za one koji nisu kreativni a živim isključivo na svoj način, za svoju decu i svoj mali univerzum... shvatila sam da je moje mesto tamo gde ja rešim: "Nosim svoje zrnce peska sa sobom da mogu na njemu da otvorim šator, prespavam, osetim da sam kod kuće. Veliki je svet, pa neka je, dom je mesto gde bacim moje zrnce." Čitav život živim na pola između dva sveta, dve države, dva grada...naučila sam po nešto o tome.

4 Comments

  1. Pocrkali dabogda. Toliko sam ljuta da prosto poželim da znam tačno ko su i da im odem na vrata da im kažem da su obična stoka.

  2. znaju al se prave 🙂
    toliko mrze jedni druge a kad je neko tu, onda su slatki…da ti se smuci od „slatkoce“

  3. Vala baš, pocrkali dabogda!
    Dođoh nekako do tvog bloga. Počeh da čitam od kraja, a onda sam skuvala kafu i krenula od početka. Ionako je danas praznik, imaću vremena da pročitam sve. Već mi je knedla u grlu i stomak mi se grči…

  4. Draga, pređi ipak na čaj, jača nerve!

Ostavite odgovor

Required fields are marked *.


Read previous post:
Meni je baka rekla da si ti bila otišla

Poslednjih nedelja se dešava sve ono čega sam se pribojavala. Trebalo bi da smo konačno ravnopravni na sudu. Vidim neke...

Close