Kad tata uguši sva svetla

u tamnom mraku ostanu dve sijalice, to moje oči još se sjaje…

A gde si ti pošla seljančuro?

| 20 Comments

Inače moja trudnoća je bila izuzetno dobar izgovor za trošenje onoga što je Jovanu ostalo od dede.
Valjda su banke vraćale staru deviznu štednju (10000 maraka nekad – a te godine 2000 eura) i stalno su mi mahali pred nosem tim parama.

Nije bilo bitno što su veći deo toga dali moji baba i deda, bitno je bilo trošiti i onda vikati na mene kako treba da sam zahvalna i kako se to potrošilo zbog mene. Eto, da nije „tog deteta“ nikad ja marku ne bih videla, ali oni su tako brižljivi.
Do kraja trudnoće je uvek bila prisutna neka suma od 1000E, da bi se po porođaju to pretvorilo u 2000E.

A opet je bila interesantna energija koja se trošila na beskrajne rasprave o tome što smo dali 700 din za knigu „WROX PHP 4“!
Dobro se sećam da smo dobili neki novac od mojih, bila je zima, ja sedmi mesec trudnoće.
Jovan je voleo da od svakog dinara kupi knjigu (mada je i preterivao sa tim tražeći za jednu knjigu novac bar 7-8 puta pre nego je stvarno i kupi) pa smo kupili tu pošto sam i ja htela malo da učim i složili smo se da bi bilo dobro da zna i nešto što ih neće naučiti na faksu.
Došetali smo do kuće uveče jer je bila poledica i odmah nas je sačekalo namrgođeno lice drage mu mame, spremno da nekoga rastrgne.

I zašto smo potrošili novac na glupost? I što nas nije bilo do sada (16h ako se ne varam)?
I sigurno ja stojim iza tog rasipanja! I kako ga nije sramota! I kako mene nije sramota!
I siiigurno mu ta knjiga nije potrebna nego smo je kupili da bi smo nju iznervirali (inače se u toj kući sve radilo da se Verica iznervira).
Jovan je naravno skočio da se svađa sa njom. Ja sam sela jer me je preseklo u stomaku i mislila sam da ću umreti od iznenadnog bola – pitam se još uvek da li je bio fizički.
Suze su nezaustavljivo potekle i samo sam čula vrisku i lupanje vratima i videla obrise njenog tela kako staje na vrata i brani mi da izađem sa pitanjem „a gde si ti pošla seljančuro!?“ Čula sam Jovana kako dreči i histeriše i videla knjigu kako leti ka podu.
Razlistala se skoro sasvim a ja sam se sagla da je uzmem i držala sam taj razlog za svađu stisnut na svojim grudima, kao da je to poslednja stvar na svetu za koju mogu da se uhvatim.
Prolazile su pored mene pogrdne reči, okrivljavanja kako ja sve radim da se rasturi poslednji dinar iz njihove kuće, kako nagovaram Jovana na sve gadosti koje čini – inače ne bi on to nikad! ne daj Bože!
Gadosti su bile svaki tračak slobodne volje kod njega koji se usudio da se javi – e to je žestoko kažnjavano, malo kod njega, uglavnom kod mene.

Kad se cela farsa završila osetila sam se slabijom nego ikada. Šapnula sebi iz nekog udaljenog ugla svoje glave da moram što pre da bežim odatle, ali od silne buke nisam uspela to i da čujem.
Ostala sam tu da ih slušam, da im budem kriva i da sanjam slobodu za sebe i svoju bebicu.

A sanjala sam je skoro svake noći. Belo lice i crne oke i crvena ustašca. Malo slatko nežno stvorenje, kako je grlim i spavamo u miru – negde u kući moga dede, zaštićene od vampira i užasnog sveta.
A svakog jutra su me ti vampiri grickali i slabili iz početka.

Ta igra torture im se vremenom toliko usladila da su svađe postale svakodnevne a ja se svaki put ponovo pitala da li je moguće da čujem to što čujem.
Tada je pao i sledeći „samo šamar“ i to zbog toga što sam se pobunila kad je Jovan ponovo počeo da priča kako je on mene izvukao iz neke sekte i kako je on odličan hrišćanin. Nisam imala pravo da se bunim, on i njegove bajke bili su jedina istina! A posle tog „samo šamara“ usledilo je još njih.
Ništa nije značio veliki stomak, ništa nisu značile moje svakodnevne suze i to dete unutra koje plače sa svojom mamom – „samo šamari“ su nalazili put do mog tela a ja sam imala da ih trpim jer oni jačaju njegov status muškarčine! (šteta što mu nestane piše – oprostite – čim mama uđe u sobu pa mu to podizanje bolesnog ega ne vredi mnogo).

Elem približilo se i vreme porođaja – nekako.
Nekih mesec dana sam provela u bolnici zbog povišenog pritiska i sumnju na dijabet i moguću eklampsiju (i negde u daljini mi je odzvanjalo: Hodžkin – kako je rekla profesorka Đurica koja se bavila stanjem moje štitaste žlezde i prepisala mi Letrox doživotno).
Pritisak od 140/110 nije spadao, šećer je ostajao na gornjoj granici a ja sam bila naduvena, sa teškim nogama, licem i dušom.
Zbog neke vesti o neispravnosti vode svekar se ponudio da bude dobar i kupuje mi vodu (nije to zbog mene, nego zbog budućeg deteta – eto imam tretman kao carica), ali zbog njegove sebične prirode i ušteđenih par dinara na 6 flaša vode umesto neke slabomineralne dobijala sam Prolom vodu.
Za nju sam tek kasnije saznala koliko može nepovoljno da utiče na zdravlje ako se mnogo pije.
A ja sam pila 3-4 flaše dnevno i kad god bih popila osećala bih još jaču žeđ. Verica je i to iskoristila kao priliku za svađu i nabedila me da namerno pijem toliko iako nisam žedna.
Nagomilavale su se soli, pritisak je skakao a ja sam i dalje bila žedna. Čak su mi i u bolnicu donosili tu vodu a lekarka se pitala zašto mi pritisak ne pada i pokušavala da sazna zašto toliko solim hranu – a jela sam skroz neslano.

Pored toga su rekli načeliniku odeljenja kako namerno izbegavam kravlje mleko i kalcijum (kao da nisam uzimala kalcijum dodatno) da naštetim bebi, pa sam morala i pored velike netolerancije na kazein da pijem po pola litre jogurta dnevno i to pod prismotrom – što je naravno doprinelo rastu pritiska.

Jednog jutra su mi noge bile toliko otečene da mi je popucala koža koja je jako svrbela od rastezanja i potkolenice su mi bile plave od sitnih popucalih kapilara.

Ali bez obzira na sve bolnicu sam doživljavala kao mesto mira (iako sam ležala na patologiji i par puta videla kako izgleda preeklampsija i šta bi svakog trenutka moglo da se desi) i čak sam provela nekoliko noći pričajući sa dežurnim sestrama sa kojima sam se sprijateljila od prvog dana a onda se ujutru vraćala u sobu potpuno odmorna.

Teško sam disala od viška vode i loše sam spavala.
Vrhunac se desio kad se približio termin i neka pedijatrijska sestra (koja je Verici i Zoranu bila veza) rekla kako je doktorka rekla da će morati hitno da uradi sekciju (da je bilo hitno uradila bi je – i verovatno bi ih obavestila, jel?) i kako se ne zna hoćemo li beba i ja preživeti.
Još ulja na vatru! Telefonom mi se obraćala sa „sine – jel ti treba šta?“ a kad su dolazili pod prozor smejala mi se onako ledeno kroz zube da bi, čim bi ostali sami počela da me grdi i preti da bolje pazim šta radim i kako sam je koštala ušteđevinu njenog oca (ne bi bilo lepo od mene da crknem, jel da?).
Ponudili su da doktorki plate 1000 Eura da dođe na porođaj iako možda nije tada u smeni.
Naravno doktorka je odbila i rekla im da ima dvoje male dece i da veruje svojim kolegama – ali da neće doći ni za tu ni za bilo koju sumu, dajući im do znanja da su je uvredili. To me je iznenadilo i to veoma prijatno. Znala sam da ne mogu i nju da uključe u svoje tehnike torture i požalila sam joj se. A ona se samo stidljivo našalila da me izgleda moji mnogo vole i paze kad se toliko raspituju za mene.
Tad sam saznala i da im je ta sestra nabavila doktorkin privatni broj i da su je oni zvali 20ak puta dnevno sa raznih brojeva da pitaju za moje stanje i šta ona misli…svakog dana – već oko 20 dana.

Bila sam zgranuta!
Istog trenutka po povratku u sobu sam nazvala Jovana i rekla da prestanu da blamiraju i sebe i mene, a sa doktorkom se tog dana dogovorila da me porodi pre nego krene na odmor kako bi smo obe izbegle dalje neprijatnosti.
Termin mi je bio 15. a ona je predložila da porođaj bude 16. jer je posteljica počela da propada. (stvarno ne znam što! još se čudila kako da budem u tako lošem stanju i isprva mi nije verovala da nisam pušač)
Mislim da je to shvatila nakon toliko poziva. Takođe mi je rekla da ne moram da pijem jogurte više i da je sramota što se načelnik prema meni ponašao kao da imam 3 godine.

U meni se javio neki mir. Pritisak je počeo da opada a ja sam mislila kako ću sa porođajem osloboditi svu nagomilanu muku i pritiske i kako će sve biti drugačije kad u rukama budem držala svoju bebicu za kojom sam toliko čeznula i koju sam toliko želela da vidim.

2000 Eura njenog tate (verovatno jedinog čoveka koji je vredeo u njihovoj porodici i koji je u stvari jedini i nešto zaradio i stvorio za života – samo da bi oni jedno po jedno razbucali posle njegove smrti) su me i dalje podsećali da jooooš ništa nije gotovo, ali bio je to sada samo neki glas iz daljine i ja sam prestala da obraćam pažnju.

Tih 1000E koje je htela da da doktorki (a koje ova nije uzela) je uračunala u listu MOJIH troškova trudnoće i tu su i ostali – ne znam na šta je potrošila ostalih 1000, na četkicu za zube i novu spavaćicu?


Author: marouk

Ne bojim se, strah je za one koji nisu kreativni a živim isključivo na svoj način, za svoju decu i svoj mali univerzum... shvatila sam da je moje mesto tamo gde ja rešim: "Nosim svoje zrnce peska sa sobom da mogu na njemu da otvorim šator, prespavam, osetim da sam kod kuće. Veliki je svet, pa neka je, dom je mesto gde bacim moje zrnce." Čitav život živim na pola između dva sveta, dve države, dva grada...naučila sam po nešto o tome.

20 Comments

  1. Sada već ne mogu uopšte da zaspim. Ne mogu da verujem da takvi ljudi uopšte postoje, a sa druge strane znam da postoje. Nadam se da ćeš se uspešno do kraja izboriti za sebe i svoje dete. Moja podrška ti baš ništa ne može pomoći, ali eto znaj da je imaš.

    Neko od gore sve to vidi i svakog sačeka zaslužena kazna, kad tad. 😉

  2. Pa i pocelo je tako sto me je neko podrzao da uopste krenem sa razvodom, a jos uvek traje i svaka vrsta podrske mi veoma znaci.

    Takodje mi znaci da vidim da ovo neko cita i razume.

    Hvala na prisustvu i zelim ti divan dan 😀

  3. Hvala draga, samo da znaš da i dalje mislim na tebe. 😀 Piši, prazni se, psuj, reci sve što ti leži na duši, biće ti lakše sigurno. 😉

  4. I ja čitam, i ja te razumem, i ja ti dajem podršku, iako se ne poznajemo, ali verujem da se sve tako desilo i da prolaziš kroz pakao. Znam da je teško razložno komentarisati ako ne čuješ obe strane, ali verujem da toliko negativnog, dostojno Pekovih „Ljudi laži“, što si ti ovde iznela je zasigurno tvoje iskustvo koje si preživela. 😕

  5. Svakako je tesko a tesko je i onima koji ucestvuju u tome jer kako prolazi vreme tako je sve teze setiti se kako je nesto stvarno bilo.

    Ja sam sve zapisivala kad se desavalo.
    A sad kad citam te stare beleske prosto se shokiram necim sto sam zaboravila.

  6. Ovo pisanje ovde ti može pomoći da se osećaš malo lakše, pogotovo kad ti neko i da podršku od čitalaca, ali sigurno ti neće pomoći da se izboriš za neko svoje pravo prema detetu. To moraš bistre glave i uz pomoć prijatelja, ako ih imaš.
    Razumem tvoju ozlojađenost usled tog strašnog životnog iskustva, ali nemoj da ti to stvori sliku da su svi muškarci isti i sve žene žrtve. Kako god to čudno zvučalo, ti si još mlada žena i imaš razloga da živiš normalan život. Imaš razloga za šta da se boriš, a to možes samo uz što manje predrasuda.

  7. Citam na preskok, u zurbi da pokupim informacije, da saznam da ste ti i malena u redu. Prosla sam svoj pakao i jos nisam na drugoj strani, ali je moje sunce sa mnom, za sada smo pregrmeli pokusaje nasilnog razdvajanjä.

    Zelim da te zagrlim, da te ohrabrim, da ti kazem da agonije vremenom blede a nasa snaga raste. Samo da budes sa svojom Jokom, jer oni su nasa svetlost i nasa snaga.

    Ljubim vas puno. I sve razumem. Ja sam otisla od diplomiranog psihologa i majke mu vrsnog pedagoga. Sto se mene tice, samo su oboje skolovani psiho.slucajevi.

  8. Draga Baklavo 🙂
    Nadam se da ce se tvoj put uskoro pretvoriti u stazu koja ide samo ka lepom a da ce vasi losi dani zauvek ostati za vama.
    Lepo je videti da se neko izvukao i da ima nade.

    Ma to je obicno tako, skola nista ne znaci a ja sam sve vise pocela da cenim proucavanje genetike ili onog naseg tradicionalnog – pitaj ko mu je familija, ima li ludih, ima li nasilnih, ima li pijanica…

    @als011 samo zaboravih da dodam da od svoje mozda 15. godine nemam predrasuda (i to me je u ovom slucaju dovelo u takvu situaciju iz koje naizgled nema izlaza).
    Sad sam resila da se toga i dalje drzim ali da ipak ispitam sa kim imam posla, pogotovo kad se tice moje bezbednosti i bezbednosti moje dece.

  9. Nismo se mi jos izvukli, jos nas cekaju bitke, ali recimo da sam uspela da nas odbranim od onih direktnih udaraca, koji psihicki strasno iscrpljuju, jer znace stalni strah i neizvesnost, okretanje za sopstvenom senkom na ulici.

    Ali, dobro……zajedno smo i, nadam se, na dobrom putu.

  10. Samo nemoj dopustiti da te zastrasuje ali ni da vas povredi.
    Ja se nekad pitam protiv kakvih duhova se ti ljudi nekad bore, jer retko kad imaju realni cilj. (nesto kao terminator: ukloniti zenu i uzeti dete – a nikada se ne pitaju: sta onda?)

  11. U ove jutarnje sate čitam već drugi put sve napisano, ne verujući da postoje takvi ljudi.
    Ne, nemoj me pogrešno shvatiti, znam da postoje, ali kako normalan čovek može to shvatiti. I moja kćerka je prolazila pakao, znam kakve se sve užasne stvari dešavaju u životu. Samo ona je uspela otići sa svoje dvoje dece i to pre dve godine, ali nije, u pravu si, nije još gotovo i ko zna nažalost dokle će i trajati.
    Ti si jaka, jer da nisi ne bi mogla ni pisati o svemu ovome.
    Sve nas imaš uvek i u svakom momentu. Tu smo da te saslušamo, da ćutimo sa tobom zajedno kad to poželiš, da te zagrlimo zagrljajem koji će ti sve reći.
    Mislima smo uz tebe, a ako treba i neka druga pomoć tu smo. Znaj to uvek.
    Ljubim te.

  12. Hvala Vera!
    Nekada bliski ljudi pitaju „pa kako“ „pa zasto“ „pa mora da ima razloga – mora da sam tu nesto sama kriva- ostavila dete“ a onda dodju ljudi sa strane koje nikada nisam srela i razumeju, jer su vec videli tako nesto.

    I jesam sama kriva – sto sam se udala za budalu i sto im pricam – sve se nadam bice mi lakse, podrzace me.. a kad ispricam onda vidim da je to samo jedan hiljaditi deo tuge koju moram da podnosim svakog dana a od njih kasnije cujem neke glupe komentare.

    Imam zivot, imam drugo dete, divnog coveka pored sebe, samo zelim da izbacim ovo iz sebe i da vratim svoju devojcicu – mesto joj je pored nas, pored brata.
    Zato sam i resila da skupim snage i napisem ovo.

    Pre ili kasnije ce on ili ljudi koji ih poznaju naleteti na ovo, prepoznace se neki imenovani – sve jedno mi je – cilj je i bio da pomognem svom detetu tako sto cu ostati normalna, a sve ovo sto pisu ljudi kao reakcije tako pomaze gde da se usmere misli i da se pregura jos jedan dan…

  13. Pingback: #pratiblogere – moje noćašnje „švrljanje“ « Uspesi, padovi i život uopšte

  14. Dobro je da imas u svom zivotu lepe stvari i puno ljubavi, da ti snage daju.

    Ludi i zli se obicno ne prepoznaju, svoja zlodela pripisuju drugima, ali to i nije vazno. Vazno je nadjete svoj mir i srecu 🙂

  15. Znam da se takve stvari desavaju tamo negde i tamo nekome, ali kada sam procitala ove tekstove imala sam utisak da se to desava nekome meni bliskom. Jos uvek ne mogu da zaustavim suze koliko me je pogodilo to sto ti se desava. Divim ti se na snazi i hrabrosti! Samo napred i puno srece!

  16. Pa samo snaga i hrabrost mogu da me održe, da nije sve to vredno nje, odavno bih crkla.

  17. Pingback: Tweets that mention A gde si ti pošla seljančuro? « Kad tata uguši sva svetla… -- Topsy.com

  18. Pre svega, bravo za doktorku. Pošto sam ubeđena da je cela ta „praksa“ krenula od ljudi koji nude, a ne od doktora koji traže, drago mi je što čujem da još neko ima moral i dušu.

    Ovo za rasipanje na početku, u poređenju sa nagoveštavanjem ko zna kakvog rasipanja na kraju uopšte nema smisla, gore od one „mađije“. Ti ljudi možda imaju fakultete, ali ko garantuje da diplome nisu stekli preko KP? Ne mogu da verujem!

    • Doktorka mi je još uvek neverovatan primer pravog lekara i mnogo mi je drago da sam srela takvu osobu u ovoj državi. Srela sam ih kasnije još, ali tada je to bilo pravo iznenađenje.
      Završili su sa jedva sedmicama koliko se sećam…u inostranstvu postoje testovi da li uopšte može neko da se bavi poslom lekara, učitelja, profesora… ja sam svoj prošla i tek onda otišla na fakultet. Kad su oni upisivali to nije postojalo a ne postoji ni sada ovde. Mnogi studenti nikada ne bi mogli da upišu tako odgovoran posao kao nepotpune ličnosti

Ostavite odgovor

Required fields are marked *.


Read previous post:
Čist hiruški rez makazama

Od kad sam došla u Srbiju radila sam svaki pristojan posao koji sam našla. Nisam imala problema sa tim da...

Close