Kad tata uguši sva svetla

u tamnom mraku ostanu dve sijalice, to moje oči još se sjaje…

Srela sam anđela

| 5 Comments

Pustili su me kući na par dana pre porođaja i tu je uglavnom bilo nekog muvanja. „Moj dragi“ je pozvao nekog svog brata „zevzeka“ kako ga on opisuje da ga zasmejava ne bi li preživeo porođaj (ko li se porađa – on ili ja?).

Odosmo nekako do bolnice na Zvezdari i otišla sam na odeljenje.
Prošle su sve bitne pripreme i odvedena sam pred salu.
Čula sam unutra kako žene viču, vrište, kako psuju muževe i jedna je čak zapomagala kako neće da rodi živo dete manijaku koji ju je silovao („njen mužić“ kako ga je posle zvala – uglavnom mi je bilo jasno zašto kad sam ga videla, pomislila sam i kako me užasno na nekoga podseća – samo nikako da priznam na koga)

Nisam se bojala. Bila sam neizmerno srećna što ću upoznati svoju Joku. Znala sam da je devojčica i znala sam da joj je lepo unutra i da je zbog toga toliko čekala da izađe (u stvari sam ja bila nestrpljiva) a sada će i pred njom stajati život , ko zna kakav! Pomislila sam da prvo nas dve treba da dobro prođemo ovo upoznavanje pa ćemo posle paziti jedna na drugu i izvući ćemo se.

Otišla sam do stola. Neka mlada babica koja prvi put izgleda postavlja indukciju zamalo da mi ubaci oko 2 cm3 vazduha u venu, ali nije se desilo, gledam ja budno (i pored injekcije koja me više uspavljuje nego opušta) pazim da moja devojčica dođe bez problema.

Na pripreme nisam išla „zbog moguće epidemije gripa“ – svake godine je moguća pandemija i nisam bila spremna na ono što je usledilo.
Bolelo me je sve od vrata naniže, mada me je po nekad žignuo i zub – al to ne računam.
Babica pita jel imam bolove ili napone??? Ja je gledam belo, kažem da me boli samo a ne znam da joj kažem kako.

Ćutim! Neću da uplašim svoju bebicu. Ona bi se prepala od tolike vriske a ako bih počela možda ne bih mogla da stanem. Kažem sama sebi da se toliko žena porađalo, što ja da vičem?
Sećam se da sam jednom naučila neke tačke koje ubrzavaju porođaj i smanjuju bol.
Stiskam, toliko da mi je ostalo utisnuto od prsta, ali postaje bolje.
Molim babicu da ne seče međicu, gleda ona mene sad belo – „mi uvek sečemo!“. Mislim da li ima vremena da me hitno odvezu u drugo porodilište pre nego pukne vodenjak. Razmisljam kakve posledice to ostavlja za kasnije. Pitam je ponovo – „dobro neću“. Znam da me laže.
Hoću u wc – pitam babicu kako to da izvedem, ona mi kaže da su to u stvari naponi.
Buši vodenjak, kaže da je čvrst i da bi trajao danima porođaj ako bi smo čekali da sam pukne.
Jurim vazduh po sali, sad mi je ceo stomak kao kamen. Pitam se kako je Joki i da li je mnogo steže. Smejem se u sebi, znam da mora da je steže da bi izašla. Pevušim nešto umirujuće, i za nju i za sebe. Poznaje mi glas ona odavno, znam da će joj biti dobro, samo malo naporno.

Padam u san posle svakog napona, baš sanjam, ceo jedan minut a onda se opet probudim. Nekada mi se čini i da nisam otvorila oči, samo sam nastavila da sanjam kad je napon prošao. Mokra sam i mislim da je iz mene izašao sav višak vode koji me je mučio u trudnoći. I kosa mi je kao sveže oprana.
Presvlače me a ne daju vode, znam da ne sme, samo dobijam vlažnu gazu.

Pritiskam tačke za brže otvaranje, sporo mi ide, uz ovaj grč u stomaku presporo. Babica kaže da nisam spremna a onda posle 15 minuta dolazi i čudi se jer vidi glavicu.

Kaže „sad ide ono najteže“. Mogla je i da kaže da to najteže kratko traje, ali otkud meni ideja. Malo me hvata panika ali ne popuštam. Stoji mi u grlu zaglavljen vrisak. Ma neću ga pustiti. Ne boli me ništa, samo mi se grče ruke i to je jedino što osećam, ali osećam to prejako.

Kao da čujem pucanje u ušima, čujem „evo glavice, hajde još par napona“.
Sledeći napon ne dolazi, neko pominje forceps. Počinjem da pritiskam iako napon nije počeo – ma izazvaću ga!
Babica viče na mene da čuvam snagu, ma kakvu snagu, nek popuca sve, ne želim forceps. Kreće napon a ja još uvek zadržavam vazduh i ne puštam dok ne vidim svoju bebu.
Tada je sve bilo gotovo.

Vidim neki slepljen zavijutak kose na glavici i ništa više ne čujem.
Smejem se. Uvijaju je i daju mi je na grudi. Kažem „gde si maleni“, babica me podseća da je devojčica, kažem da znam i grlim svoju bebu.
Eto je tu pored mene. Gleda me onim svojim okicama boje kupine i mljacka. Stavljaju je na grudi za prvi podoj. Ona me i dalje gleda, uvija se uz mene kao mače. Babica i doktorka čestitaju, ne čujem ih, čujem krike iz drugih kabina i pitam se šta te žene sanjaju kad prođe napon.
Odnose mi dete, mora da se okupa, ona me gleda dok ide niz hodnik, fiksirala je moje oči i to mi mami suze.
Zna ona već sve.

Tražila sam baby friendly – tada je tek počeo na Zvezdari. Odvoze me i traže od mene da ustanem i sama odem do kreveta.
Boli me epiziotomija, čini mi se više nego porođaj, ne znam kako da ustanem ni kako da se namestim.
Smeštam se nekako uz vrtoglavicu i čekam svoju bebu: sad će ona, samo da je pripreme.

Pričam sa njom. Osećam se prazno, odjednom svesna daljine i opasnosti oko nas. Sad je potpuno izložena.
Vraćam se u stvarnost gde nas svašta još očekuje. Čeznem za njom a sestra mi kaže da će malo potrajati- još par sati.

Pokušavam da otspavam ali san je pobegao i ne mogu da ga prizovem.


Author: marouk

Ne bojim se, strah je za one koji nisu kreativni a živim isključivo na svoj način, za svoju decu i svoj mali univerzum... shvatila sam da je moje mesto tamo gde ja rešim: "Nosim svoje zrnce peska sa sobom da mogu na njemu da otvorim šator, prespavam, osetim da sam kod kuće. Veliki je svet, pa neka je, dom je mesto gde bacim moje zrnce." Čitav život živim na pola između dva sveta, dve države, dva grada...naučila sam po nešto o tome.

5 Comments

  1. Svaki put kada čitam neku priču sa porođaja sva se raznežim. Neopisiv doživljaj koji se pamti čitavog života. 🙂 Imala sam sreću da porođaj doživim tri puta i svaki je sam po sebi izuzetan i drugačiji.

    Deca uvek oplemenjuju i donose sreću. Tvojoj Jovani želim isto što bih i svojoj poželela. 🙂

  2. Trebalo bi češće da se prisećamo. To je prvi dodir sa bebom i ostaje za čitav život. Sad mojoj Joki mnogo nedostaje i kad smo zajedno kao da te dodire mora da krije, da traži opravdanje za njih, da ih krade, iako je otac ne gleda i iako su moje ruke tu samo za nju.
    Hvala ti na lepim željama. Nadam se da će se uskoro ostvariti! 🙂

  3. Pingback: Tweets that mention Srela sam anđela « Kad tata uguši sva svetla… -- Topsy.com

  4. Da li pod uticajem ovog teksta ili ko zna zašto drugo, celu noć sam sanjala kako u naručju ljuljuškam malu bebu koja spava. 😀

  5. proveri ti da ti se to nije javila neka za koju jos ne znas da je imas? 😀

Ostavite odgovor

Required fields are marked *.


Read previous post:
A gde si ti pošla seljančuro?

Ta igra torture im se vremenom toliko usladila da su svađe postale svakodnevne a ja se svaki put ponovo pitala...

Close