Kad tata uguši sva svetla

u tamnom mraku ostanu dve sijalice, to moje oči još se sjaje…

Neću kući

| 16 Comments

Dobila sam bebu na podoj kasno uveče a onda su je odneli: „rekla su mi tvoji da se malo odmoriš pa nek bude beba kod mene“, rekla je pedijatrijska sestra, prijateljica mog svekra. Znači i tu su se već mešali. Bunim se ali ona mi odnosi dete kao da sam nevidljiva.
Malo je reći da nisam mogla da spavam cele noći. Uglavnom sam razmišljala o tome kako će ona ležati tu pored mene i kad zadremam budim se jer se bojim da je ne pritisnem, a onda vidim da nije pored mene, a jutro nikako da dođe.

Pa ipak je došlo a ja sam ga dočekala na nogama dok su druge mame spavale ili se mazile sa svojim bebicama.
Trebalo je da je okupaju, JA ĆU, rekoh i uskočih nakon što sam mudro pustila da babica okupa bebu nekoj drugorotki koja baš i nije bila zainteresovana da bih videla šta treba da radim. Sve sam uradila kako treba i baš sam bila ponosna a isto tako dala sestri do znanja da odavde ja preuzimam i da nema potrebe da moja svekrva komanduje od kuće šta da se radi sa bebom. Takođe sam joj dala do znanja da ne želim da se bebi daje adaptirano mleko nego da želim da je dojim. Šta da radim sa detetom kad mi je dovedu situ i zaspalu i ne zanima je da proba da sisa. Meni smeta mleko i ne znam da li će beba imati alergiju, tako sam za početak uspela da je dobijem malo za sebe.

Već posle dva sata se probudila i zatražila je da sisa. Halapljivo je okretala glavicu na jednu i na drugu stranu tražeći dojku a nikako da je uhvati. Mislim da ću se uvek sećati kako juri okolo zatvorenih očiju tražeći mamu i nešto toplo „da se pregrize“.  A onda je našla i smirila se, otvorila je oke i pogledala me kao da je sve to igra. Mi se u stvari igramo mame i bebe jer ona već sve zna i sva mudrost ovog sveta joj je u očima.

Sutradan su došli suprug i njegovi da me izljube i donesu mi cveće. Svi blaženi, srećni, sa besom u zubima i skrivenim psovkama, bar na neko vreme.

Tad sam saznala i da je njima bilo mnooogo teže neko meni i da su jedva preživeli porođaj. Eto, da ne beše brat tu, niko živ ne bi ostao! (Uh kako mrzim sve vrste preterivanja)
Dani su porodilištu su brzo prošli. Tad sam prvi put pomislila kako bi bilo pametno da pozovem svog dedu da dođe po Joku i mene i odvede nas u Niš, ali znala sam da to ne bih mogla da uradim bez da neko obavesti svekra, jer su oni non stop zvali da se raspitaju o ovome ili onome.

Došli smo i kući.
Novopečeni tata ne sme da uhvati bebu…što se nije promenilo u sledećih par godina. Te tako je mala, te povrediće joj glavu, te ne zna on to, ali naravno odbija i da proba..ima vremena, probaće kasnije kad ume da sedi, kad prohoda…

E tad je počeo i cirkus. Ja nisam mogla da spavam noćima jer sam gledala samo u Joku i polako sam se zamarala što i nije bilo baš dobro s obzirom da sam imala anemiju.

Prvo sam dobila prekore od svekrve „svašta, mi smo dojili decu na 3 sata a ne kad zakmeči – dete ti nema nikakav red!“ – a ona je poooznata po redu i pridržavanju po bilo kom pravilu.
Onda je došao na red položaj u kome je dojim. Ne može dete da bude nagnuto, moram ja da sednem i da dete držim sasvim vertikalno između svojih nogu tako da joj noge dodiruju pod (pošto nam je krevet bio nizak). To nikada nisam uspela niti sam želela da uspem jer su me bolele ruke, leđa, imala sam često problem sa prepunjenošću a svaki i najmanji pokret bi me mnogo boleo!
Uostalom to je bila potpuna nebuloza ili ste vi videli nekoga ko tako doji dete?
Ona je insistirala da je tako dojila svog Jocu „i šta mu fali“… štošta mu fali, mislim se.
Ako ležim za vreme dojenja dođe i okreće mi dete dok još drži dojku. Ni to ne radim kako treba, zamislite, ne umem ni da ležim. Viče na mene, budi je, ja sam grozna majka, nemam pojma, kako sam nedokazana i bezobrazna i nezahvalna! Par puta mi je napravila rane i danima sam plakala, cvilela i trzala se dok pokušavam da podojim dete.

Tražila sam od Jovana da je udalji, da priča sa njom, da me ostavi na miru ali to se nije desilo.
Staro neprijateljstvo se vratilo i reči su postajale sve ružnije. I dan danas se pitam kako neko može da ima toliko pogan jezik da izgovara takve grozote. Oni samo jezikom umeju da barataju, mozak ako su nekada i imali to im je zakržljalo a za kulturu su čuli na vestima i verovatno misle da je to novi soj gripa od kog nam preti pandemija.

Slušala sam stvari kao: šta ti misliš, da niko pre tebe nije imao dete, ima da radiš kako ti ja kažem dok si pod mojim krovom, ili opet dojiš dete, još nije prošlo 3 sata, ili odem da se tuširam, kao paziće je dok spava, odjednom se ruši kuća, zemljotres, šta li, lupa mi Jovan na vrata da izađem odmah jer Joka vrišti… a vrišti jer je Verica uzela da je ljulja i probudila je…još mi je muka od onog njenog: nuna nuna nunana, ljulja baka sokola a trese je gore dole bez imalo osećaja tako da se bojim da će joj povrediti glavicu – pritom mala vrišti i nikako da se umiri. Izađem tako nasapunjana, uvijena u bade mantil da je podojim opet, idem onda da se kupam oko pola 4 kad svi zaspe, jer ja ne smem da se odvajam od deteta.
Ili mi kaže da dete mora da ima cuclu, ona će da mu da, ko mene pita, otkud mi pravo da ja odlučim da joj ne dajem cuclu.

Tako je jednom pred kraj drugog meseca dete prestalo da sisa. Jednostavno je odbijala a ja sam padala u očaj jer su bile užasne vrućine. Onda sam videla da je Verica kupila flašicu i krišom joj daje vodu. Naravno da joj je lakše da vuče vodu iz flašice nego iz dojke, a gladna je i smo plače. Optužuju me da ne umem da smirim dete, otimaju mi je: „baba će da je smiri..odi sokole…nunanunanunana..“, vidim da samo kaki tečno, zeleno, nije dobro, 2-3 dana tako dok se nisam izborila da idemo kod lekara.
Pedijatar me gleda ljutito – zašto dajem detetu vodu na flašicu, odbiću je, znam li šta radim… Zoran polako dodaje…pa moja žena je, vidite kolika je vrućina…doktorka ga gleda zgroženo: ako je majka odlučila da isključivo doji bebu šta baba ima tu da se pita? Sad on nju gleda besno, a kao slaže se, pa rećiće, pa preneće.
Doktorka kaže da joj dam vode ali samo na šolju pa koliko uzme.
Istog trenutka je to dete i prihvatilo.

Džabe, čim smo došli kući rešeno je da se dete više ne vodi kod te besramne doktorke „koja ko zna gde je školu učila i koja je obična pomodarka i sluga trulog zapadnog kapitalizma jer ne da tuđoj deci vodu i koja je pročitala tamo neku brošuru pa se sad pravi da zna sve i radi sve po novom“…
Probala je sa flašicom još par puta dok je nisam bacila pred njom i rekla da ću otići u Niš.

Zato je imala mišljenje o svemu, upadala u sobu kad ona misli da treba, nema veze koje je doba dana ili noći nema veze da li Joka spava, da li je neko go ili ne. Uzela je sebi za pravo da me ona pregleda i okreće i namešta dojku dok dojim dete jer ja ne znam kako se to radi.
Odgurnula sam joj ruku i rekla da me više nije pipnula. Tad bi me ošamarila da se nisam odmakla.
Joka je naravno odlično napredovala ali dete je osetilo nemir i počinjala je stalno da plače predveče, što zbog vrućine, što zbog grčeva.

Morala sam da gledam njihova prenemaganja, histerisanja, kako uništavam dete, ne dam mu lažu, treba me prijaviti policiji, treba mi uzeti dete, to je njihovo dete, ja ne umem ni da je smirim, da nije njih nikada se ne bih usrećila i videla šta je prava porodica, treba da sam im zahvalna, plaču, ridaju, čupaju kose jer dete plače, Verica histeriše a Zoran je gura na terasu dok ona urla otuda: sine, sine, sokole bakin, došla bi baka da te smiri ali ne da mi ta tvoja majka, i ona je neka majka, dete joj plače u rukama. To se inače dešavalo i kad se malo zaplače…Joki je bilo zabranjeno da plače da se ne bi uznemiravali ukućani i nekog ne bi strefio srčani udar „jer su oni svi tako animozni i ne mogu da gledaju kako im dete plače“.

Inače jako rado koriste te kulturne izraze jer su tako elokventni i načitani…
A meni je bilo muka, toliko da sam u stomaku imala čvor a u glavi haos kao posle atomske bombe.
Kidala sam se šta da radim, šta sam uopšte mogla da radim??
Sve su mi više branili da pričam telefonom sa bilo kim. Šetnje su se svodile na 15 minuta uveče na svake 3 nedelje dok Joka spava „jer ne može niko da mi čuva dete dok se ja švrćkam“ a dete naravno ne može da se vodi napolje jer napolju nije sterilno. Tako sam ostajala zatvorena u kući punoj otrova, bez mogućnosti da se krećem i da progovorim bilo šta a da nije po volji njegove gospođe kraljice mame.
E da, kad sam rekla da mi se pojavljuju vene i da moram napolje dobila sam uputstvo kako mogu da se krećem i po kući: „pa imamo dugačak hodnik, idi brzo tamo ovamo par puta u toku dana i eto, šetala si!“

Ne mogu dalje za danas. Pitam se pitam… i pitaću se još dugo šta sam tamo tražila IKADA!
Tolika doza retardiranosti morala se primetiti ranije, ili?


Author: marouk

Ne bojim se, strah je za one koji nisu kreativni a živim isključivo na svoj način, za svoju decu i svoj mali univerzum... shvatila sam da je moje mesto tamo gde ja rešim: "Nosim svoje zrnce peska sa sobom da mogu na njemu da otvorim šator, prespavam, osetim da sam kod kuće. Veliki je svet, pa neka je, dom je mesto gde bacim moje zrnce." Čitav život živim na pola između dva sveta, dve države, dva grada...naučila sam po nešto o tome.

16 Comments

  1. Šta reći i kako reći? Jaka si i više nego svi mi možemo zamisliti. Drugo nešto bilo bi….
    Nemoj razmišljati da li se nešto ranije moglo primetiti. Obično su oni toliko svi zlatni na početku da ih je teško pročitati. 🙁
    Ljubim te!

  2. Molim te, javi mi se na mail plavabaklava@centrum.cz, nesto bih da ti kazem a ne bih da ide u javnost.

  3. U pola teksta sam pregledala sličke na FB i mogu ti reći da mi je sada mnogo lakše sve ovo da čitam. 😉

  4. 😀 kamo srece da je zauvek tako

  5. Biće i bolje i lepše. 🙂

  6. Pingback: Tweets that mention Neću kući « Kad tata uguši sva svetla… -- Topsy.com

  7. glavu gore curo, ovo ce se uskoro razresiti, a ti se ipak koncentrisi na buducnost!

  8. Prvi put sam kod tebe na blogu, tako da ne znam da li si JOŠ uvek u toj bedari od familije. Nadam se da si smogla snage i vere u sebe, spakovala prnje, uzela svoju Joku i otišla za Niš!
    Ovo što si ti opisala, graniči se razumom. Šta ljude tera na toliki bes i bezobrazluk i odakle im to sve dolazi? Pa oni su izrodili čoveka za koga si se ti udala. Ne mogu da verujem, ali se uveravam, svakodnevno, da žene, koje su rodile sinove, imaju grozan stav prema snajama (čitaj: ženskom rodu, kao da su one bile majmuni ili žirafe, muškog roda, kada su radjale svoje muške). Čudo jedno. I moja ćerka je u toj situaciji, gde je svekrva muško u kući (rodila tri sina, koji su normalni, za pravo čudo), ali su, čim im se ukazala prilika, uvatili maglu iz kuće. Toliko su bili prisebni. A sa snajama, šta da ti kažem. Moju ćerku toliko voli, da ja ne mogu da je podnesem, niti govorim sa njom. Sve do udaje su bili fantastični prema njoj, a potom… Sva sreća što ne žive zajedno, inače bi mi sigurno urnisala dete. Ovako, nedeljom na ručak i to je to.

    Želim ti svu sreću ovog sveta, draga moja!

  9. Nisam više tamo, ali jeste Joka 🙁

    Tek će sve otići u groteskno kad krenem da pišem o razvodu…

    Jako je teško kad gledaš i kako neko sa strane pati a kamo li rođeno dete.
    Moje je mišljenje da su u Srbiji svekrve takve jer su se jedva dohvatile mesta glavnog u kući i sad im se to mesto ne pušta (čak ni po cenu da snaja preuzme apsolutno sve poslove a svekrvu samo pazi, mazi i ugađa joj).
    Ne shvatam kako neko ko se napatio od svoje svekrve (to je uglavnom bio slučaj) može sam da postane takav. Valjda je to ono: ja sam patila pa sad ne može neka tamo da bude mom sinu bitnija nego ja, kad sam se već toliko žrtvovala, da i njoj zabiberim život.

    Ne znam. Samo znam da u našoj zemlji ne treba da postoje zajednice i da takve svekrve treba da imaju ograničenje i kad zovu telefonom, pa čim počnu da dele savete i kritikuju da se isčupa kabl i da se i ne sluša.

    Mislim i da tvoja ćerka ima sreće da joj je muž dovoljno zreo da sam shvati ko mu je važan.

    Ne želim da budem pogrešno shvaćena.
    Mama je mama, ali ako već ima ženu, onda treba da se ona poštuje bar zato što voli njenog sina i što želi njegovu decu. Ako je njemu dobra, mami treba da je odlična.

    Imam i ja sina i rekla sam svom suprugu da me udavi u kadi ako ikada krenem da histerišem ili se snaja požali na mene.
    Nekad je dokaz roditeljske ljubavi pustiti decu da žive svoj život.

    Hvala ti na lepim željama! Ja sam u međuvremenu svoju sreću našla i ona će biti potpuna kad nam i Joka dođe. Sve drugo u životu može da se zaradi, kupi, stvori, ali sreća rođenog deteta i njegova sigurnost, to je sve što mi je zaista važno.

  10. Držim ti šipke da iščupaš Joku iz kandzi onih zlotvora! 🙂

  11. Pingback: Nagrada koja me je naterala da razmišljam i pišem o vama... | Charolija

  12. uh
    nisam ranije čitala tvoje tekstove. Sada sam svratila, po Čarolijinoj preporuci i prosto ne znam šta da ti kažem. Pročitala sam komentare i mogu reći da je najveća sreća da si pobjegla iz te ludnice. Znam da je teško, ali bori se i dalje za Joku.
    Ne znam odakle ta doza mržnje prema snahama, imam dječake i ne mogu da vjerujem da bih se mogla pretvoriti u čudovište koje maltretira ženu koju njen sin voli i koja joj je rodila njegovo dijete. Osim da totalno poludim, a onda bih, makar u trenucima zdravog razuma molila da me smjeste u ludaru.

    • 🙂 Dolly potpuno delim tvoja uverenja.
      Rešila sam da budem cool svekrva i da sinu i snaji uručim znak „UĆUTI!“ pa kad preteram da mi pokažu. Pa čik da uspem da ih ni jednom ne smorim 🙂

      Ma ne znam što mrze. Posesivnost valjda. Ako ga žele za sebe što ga teraju da se ženi?

Ostavite odgovor

Required fields are marked *.


Read previous post:
Srela sam anđela

Eto je tu pored mene. Gleda me onim svojim okicama boje kupine i mljacka. Stavljaju je na grudi za prvi...

Close