Kad tata uguši sva svetla

u tamnom mraku ostanu dve sijalice, to moje oči još se sjaje…

Mej mama! MEJ!

| 22 Comments

A deca rastu…i pritom nas gledaju, i to veoma pažljivo. Kao da će im to objasniti šta je to sa nama i zašto smo protivrečni ili se pravimo da smo nešto što nismo.

Do Jokinog trećeg meseca već sam bila zagazila preko 95. kilograma. Sve mi se gomilalo. Činilo mi se da moje telo svaku progutanu uvredu, šamar, poniženje uvija u poveći sloj masti, da se hibernira tu u meni i da me ne iseče i ne povredi još više svojim oštrim ivicama i sadržajem.
Lepo kažu kinezi da je gojaznost jedan od zakasnelih signala za beg. Zakasneo sigurno kad sam dopustila da dođem dotle. Telo pravi sebi mesta gde je duši tesno, ako ne ume drugačije onda tako što će rasti dok ne dobije dovoljno prostora.
Imalo je to i dobrih strana. Sad više nisam imala toliku želju za kretanjem (pa nisam morala da budem besramna i tražim da idem napolje) i udarci su me manje boleli…bar oni fizički. Iz ogledala sam dobijala druge šamare koji su pokušavali da me podsete da polako gubim sebe iza te osobe koja postajem i da ću jednog dana nestati i potpuno se utopiti u sopstvenom salu i depresiji.

Jedina svetla tačka bila mi je Joka. Volela sam da brbljam sa njom i da se valjamo po podu i grlimo i da joj po dvadeset puta perem igračku koju uvalja u dlakavi tepih pa hoće da je žvaće a onda da joj ostatak dana pevam istu pesmicu koju je volela. Ništa mi nije bilo teško.
Samo mi je falila ljudska reč. Neka lepa, neka koja nije iz te kuće i neka koja nije prekor.
Sećam se kako sam uzela da spremam ručak. Ulazi Verica u kuhinju (kroz nju inače samo prolazi pošto kuva Zoran, a ona je dama, jer se kao takva rodila) i gleda me kako lupam jaje i kaže mi mrtva ozbiljna: „Svašta! Ne muti se tako jaje za kajganu!“ Pitam je da li treba da ga izmućkam pre nego razbijem ljusku??? I pitam se šta bi moglo da bude pogrešno: kako držim viljušku? tempo? frekvenca tona kad udarim u tanjir???
Trebala mi je reč koja me ne bi pravila nesposobnom i koja bi zvučala prijateljski.

Od osobe koja je bila puna života, imala ambicije koje je za malo dostigla, bila odličan student i dobar lekar u najavi sa svojim već izgrađenim stavom pretvorila sam se u ženetinu-duha, u ljušturu koja je duboko skrivala neku malu iskru mene, da jednom kad se probudim iz te more probam da se rekonstruišem i zalepim naprsline koje su se množile neverovatnom brzinom.

Reče jednom jedan moj veoma dragi drug: „nekada sam tako prazan, čini mi se da ću implodirati“. Tako sam se osećala. Kao da bi neka crna rupa iz mene u tom slučaju progutala sve deliće i ne bi ostala ni krhotina da kaže svetu da sam tu nekada bila, da sam postojala, da sam bila bilo šta sem kamena, drveta, zrnca peska na dnu mora, koji vide sve, ali ne mogu da puste glas.

Gledalo me je moje dete, 9 meseci…godinu dana. Shvatala je kad je napeto, kad da ćuti, kad da cvili i plače. Ležala je pored mene sa jedanaest meseci i milovala mi lice dok ja plačem, a ja joj ljubim ručicu i ne dam joj da mi dira obraze, bojim se da šamar previše zrači, da joj ne opeče kožu, da ne zahvati i nju.
Počinjala je da brblja, ali to su bili fragmenti reči. Brzo je sastavljala i rečenice ali one su zvučale kao: da ba ma (daj loptu malu, ba od „baci“ kako je mislila da se lopta zove). Samo sam je ja razumela.
I njoj su bile potrebne druge reči, da se igra sa decom, da ponavlja šta druga deca ponavljaju.

Imala je 14-15 meseci kad sam morala da je odbijem. Mislim da je meni to teže palo nego njoj, i ovih dana, kada se spremam da odbijem i drugu bebu to mi jako teško pada jer mi se čini da se jedan veliki deo mene vratio u ono vreme, iako moj sadašnji život ni ne liči na onaj stari. Ali neke senke iz prošlosti nikada ne nestanu, samo se još jasnije ocrtavaju što je svetlost u mom životu jača, kao glupi kontrast i podsetnik da još ja ne mogu da se nadam potpunoj sreći jer još ništa nije gotovo.
Nikada nije prestala da mi gura ruke pod bluzu. To joj je bila uteha. To je i meni bila uteha. Znala sam koliko je dojenje bitno i da tu našu vezu nikada niko neće moći da prekine. Moje dete je već veliko, već razume…eh, veliko sa 15 meseci…ali bila je to.

Ne mogu da pišem o bolnim i teškim situacijama i sve detalje, ne danas. Ali ovo ću pomenuti.

Kako je mojim roditeljima bilo zabranjeno da dolaze ili me zovu, a meni još strože zabranjeno da im se javim ili ih i pominjem (jedino ako Verica reši da ih ogovara – pitam se kad ih je upoznala da toliko zna o njima) jedini kontakt sam imala sa babom i dedom i svojim bratom od tetke (koji je moralo dobro da bude proveren i koji nikada nije bio dobrodošao.)
Kad su moji došli, svi su se pravili fini: pa priiijoo, pa šta ste toliko donosili c c c, ma nemojte, pa neprijatno mi je……da bi odmah uzela nešto od toga da ždere.
Uvek je tako počinjalo a moj deda bi odgovarao: ja sam to doneo svojoj unuci, da ne kupujete meso, povrće, ajvar, slatko… sve je domaće, da nije ona tu ne bih ni donosio…uvek se šalio, uvek je znao šta da kaže i kako da postavi granice.
Verica je uvek treptala kao neka šiparica po 200 puta dok priča i pravila se fina. To su bili retki trenuci kad bi svoju majku kao isterala iz kujne: pobogu Ružo, ne slušaš me ništa! Pa sedi odmori se, ja ću da kuvam, da spremim, da skuvam kafu… Sve s prenemaganjem i tako puno saosećanja za svoju majku, srčanog bolesnika koja ne bi trebalo da digne ništa teže od kašike.
Moji su već sutradan gledali drugu sliku. Verica dođe s posla, zalepi guzicu na trosed i onda: Ruuuužo ajde bre daj tu kafu! Šta ima da se jede? Šta si bre ovo spremila? Neću ja to da jedem! Jesam ti rekla da spremiš „to i to“. Aman Ružo postavljaj da se jede….

Gledali smo se, pokušavali da ne dižemo tenziju… a kad bi baba i deda pošli uvek bi nam dali nešto novca.
Uvek previše ako mene pitate. Deda je imao malu penziju, nana nikada nije radila, nekada su imali stanare, ali ni kirija nije bila Bog zna šta.
I čim bi oni izašli, neko bi utrčao: šta su vam dali??!! a? a? kol’ko?

Prvo su nam davali otvoreno, a onda je moj deda rekao da ostavimo za nas nešto i da Verici i Zoranu ne pričamo. Džabe, nije shvatao da je Jovan uzimao sve do zadnjeg dinara i onda još urlao po stanu kako ih nije sramota da nam samo toliko daju (10-12 hiljada je u ono vreme bilo prilično – bar za nekoga ko je imao mere i ko nije bacao pare kroz prozor).

Nikada nisam videla dinara. Ono što kupimo Joki dok su nana i deda tu to ostane. Ono što je namenjeno njemu i meni uvek je na kraju bilo samo njegovo.
Svakog meseca sam se trudila da uštedim nešto i svakog meseca sam ponovo morala da prosim od svekrve i muža novac za higijenske potrepštine, za po neki šumeći vitamin (jer 60ak do 100 dinara su mogli da „bace“ na mene) kad bih kutijicu za 10 dana razvlačila na mesec dana.
Taman posla da nešto drugo zatražim.

Dete me je gledalo i pamtilo. Tražila je sok, mnogo je volela sok!
Dala sam joj poslednji koji joj je kupio moj deda. Tražila je opet popodne. Svi su napali na mene što deda nije kupio još. To je njegova obaveza da me izdržava, kad moj otac neće. Nisam čula da se žene udaju pa da ih i dalje njeni izdržavaju, ali po njima to je bila savršena logika. Tražili su još i još više. Nisam smela da radim ali sam morala verovatno da im rodim novac – šta li?
Jovan je počeo da galami, da lupa vratima. Šta su nam dali? Pišljivih 10 000. U Beogradu treba mnogo više za život! za lukuz! on je luksuzno stvorenje, mora da ima uslova- pa kako nema više za njega?
Pazi molim te, niko drugi ne zna da potroši pare, samo Jovanu treba cela država da daje, jer on ima luksuznu dušu.
Počeo je da psuje i da se dere da će sad da ih stigne i da im da njihovu svinju da ponesu nazad u Niš. Što nisu prodali pa da mu daju novac, meso će da kupi.
Rekla sam mu da prekine!
Rekla sam mu da oni nisu dužni da me izdržavaju, oni su mi baba i deda i to je njihova dobra volja i da zna da je to sve što imaju. Uvek su mi davali sve.
Rekla sam mu da ne bude nezahvalan i da malo misli na dete i da se ne ponaša kao da je on balavac.
Rekla sam mu da prestane da histeriše.
Tu me je prekinuo udarac.

MA KAKO SE JA USUĐUJEM DA NJEGA NAZOVEM PSIHIČKI NESTABILNIM???
To su sigurno moji nešto uvračali da se mi svađamo! Sigurno! To nam oni prave razdor u kući! To su oni ljubomorni što Jovan priča ČAK 2 strana jezika i što je tako dobar, talentovan, ma Adonis, sa ženskom lepotom…
Pa i ja sam nekada imala neku žensku lepotu dok se nisam pretvorila u ćuftu a pričam i 4 jezika (ako se dobar latinski računa) i imam na svakom iq testu 1-2 poena više od njega (što mi, jelte, i nije baš pomoglo). To ne može da prežali, ali i ne pričamo o meni. Pitam se jesmo li ikada pričali o meni i da li sam smela da se usudim kad je njegovo veličanstvo sin jedinac tu. Ma naš sunčani sistem se vrti oko njega.

Čujem to, sve mi to prolazi kroz glavu, ali sam nema.
Ležim na krevetu kao paralisana, leži i moje dete pored mene i dalje me gleda, plače, ljuta je, odlučna, tužna – dete od 20 meseci…

Plačem i ja. Ne odgovaram. On prilazi, trese me, viče na mene, ne razumem ga.
Peku me Jokine oči koje me osuđuju. Boli me njeno malo nežno slomljeno srce.
Deca veruju da mi možemo sve. Mi veliki imamo neverovatne moći i zbog toga nas obožavaju. Imaju ih možda neke druge mame, njena ih više nema. Njena je već mrtva, u maminom srcu kuca još samo ona i njena bezgranična odanost, saosećanje.

Nastavljaju sa vikom i lupnjavom, seli se ceo cirkus u dnevnu sobu a mi ostajemo same, poražene, gledamo jedna u drugu.
Pokušavam da prestanem da plačem.
Ustajem, ona ustaje isto i penje mi se na krilo. Gleda me, briše suzice i nakašljava se da uozbilji glas, da mi da do znanja koliko je to bitno.
Pokušava da me golica, da me ljubi. Smešim joj se ali me boli.
Vidi da ne finkcioniše. Stavlja mi obe ručice na obraze i privlači moje lice do svog. Onim njenim nepotpunim govorm mi kaže: „Mej mama, mej!“
Gledam dete od 100 godina i pokušavam da se nasmešim. Brišem suze. Kažem joj: Joko, dušo moja, evo smeje se mama. Vidi, smejem se.
Gleda me strogo ne puštajući mi lice i kaže: „Ne mejes!“
Grlim je, očajna sam.

Kad sam se to pretvorila u ništa? Verovatno kad sam kročila u njihovu kuću. I rođeno dete me ne uzima za ozbiljno. Jer ja nisam jedna od onih mama koje mogu sve.
Ja samo mogu da joj dam svo svoje srce, ali da se ne lažemo, ne mogu da prekinem brutalnost koja nas prati svakog dana.
Razmišljam šta je moje dete videlo u meni. Ne čujem više ni njihovu viku i buku, već će mi se dovoljno brzo približiti i uvući me kad im dnevna soba postane premala, samo čujem paniku u svojoj glavi i molim se da ta gusta i teška tišina u našoj sobi postane još gušća i sakrije nas od njih bar još koji minut…a u glavi mi zvoni: mej mama mej…


Author: marouk

Ne bojim se, strah je za one koji nisu kreativni a živim isključivo na svoj način, za svoju decu i svoj mali univerzum... shvatila sam da je moje mesto tamo gde ja rešim: "Nosim svoje zrnce peska sa sobom da mogu na njemu da otvorim šator, prespavam, osetim da sam kod kuće. Veliki je svet, pa neka je, dom je mesto gde bacim moje zrnce." Čitav život živim na pola između dva sveta, dve države, dva grada...naučila sam po nešto o tome.

22 Comments

  1. Pingback: Tweets that mention Mej mama! MEJ! « Kad tata uguši sva svetla… -- Topsy.com

  2. Osoba kao kao ti, sa tolikom snagom, tolikom ljubavlju u sebi mora, jednostavno mora pobediti.
    I smejaćete se jer sve je prošlo, veselo, razdragano, držaćete se za obraze, gledati u oči, grliti se.
    Smejaćete se sretne jer ste zajedno!!!!!

  3. eh..ne bojim se ničega, samo se bojim vremena…ono izjeda

  4. Ne znam šta bih ti rekla. Da sam pored tebe sve bih mogla. Zagrlila bih te, pričale bismo, potrčale, učinila da vreme poleti, ovako……..

  5. Ovo je zaista potresna priča tvog bivšeg života. Čitam i toliki bes raste u meni, ne mogu ti opisati. Kako neki ljudi mogu biti gori od životinje? Kako se oni onda zovu?

    Drago mi je što si uspela da se isčupaš iz one otrovne kuće i nadam se samo da će Joka ostati normalna pored njih. Ako ima boga, „mejace se mama“, svojoj Joki! Uh!

  6. Godinama pokušavam da smislim adekvatan naziv.. onda sam rešila da ih ostavim iza sebe i da idem dalje. Eto, valjda će moje sunce doći uskoro da me zasmejava.

  7. Hoće, sigurna sam, samo smireno, pametno i dobrog advokata! Ako ima pravde na ovom svetu, vratiće se tebi tvoje Sunce! 🙂

  8. Ovako nesto nisam ocekivala. Za mene je ova prica bila sok, svakim redom si se srce sve vise i vise slamalo. Nisam placljiva osoba, ali ipak. Mogu samo reci da mi je neizmerno drago jer si odatle uspela pobeci, i zelim da ti porucim da imas na umu SVE SE VRACA, SVE SE PLACA. Glavu gore, visoko, visoko, u nebesa sa ostalim herojima da jezdis jer ti je tamo i mesto! I nikada vise o sebi nemoj napisati da si slaba i da nisi majka kao druge! Ne znam jacu zenu od tebe, i divim ti se! Svaka ti cast!

  9. 🙂
    Da sam bila jaka na vreme ove priče ne bi ni bilo, ali polako, sve se uči pa i kako da se rveš sa medvedima.
    I da je sve prošlo bilo bi mi svejedno, sad je vreme da se preživi, da se seti i da se bori dalje.

    😉

  10. Mogu ti samo reci, nije najjaci onaj koji nikada ne padne vec onaj koji se pada dize i nastavlja da se bori!

  11. Mislim da je kod tvog ex ista stvar kao i kod mog s-ex: narcisoidni poremecaj. Dobija se u amanet od mame i tate i vremenom prerasta u nesto sto od nosioca istog pravi karikaturu. Lovacke price su jedino sto uzmognu da pricaju, egoizam je beskrajan. Oni, pa ogromno nista, pa ostatak sveta koji je tu zato da im ugadja.

    Rece meni jednom jedna doktorka: „Ma, dajte, na Balkanu svaki drugi muskarac ima narcisodini poremecaj“. Lepo nasledstvo se daje muskoj deci, zar ne? 🙁

    S-ex je dosao na moje parce hleba i nikad mi to nije oprostio. Kao sto nije oprostio prvoj zeni sto je doktorirala a on nije, a tako je inteligentan i u svemu bolji od nje 🙂 I uvek su svi zlonamerni i alavi, a samo su oni dobri i pravi i iskorisceni i ne zna se sta sve.

    Htedoh ti reci: izbaciti iz sebe je lek. I ne dozvoliti mrznji da zatruje srce. Nad ponorom u koji me je gurao sam resila da ne mrzim, zbog sebe i deteta (na prvom emstu). Losa cu mu biti majka ako mrzim, ne mogu svetlost da mu dam. Ta svetlost guta njihov mrak, samo treba izdrzati. Bicete, bicete ti i tvoja devojcica uskoro zajedno, cvrsto verujem 🙂

  12. 🙂 kad smo kod lovačkih priča, pogodi ti u centar. Divno je i što su oni ponosni na svoju narcisoidnost… šta da kažem na to…

    Inače nisam osoba koja ume da mrzi, ćutim, „prebolevam“ i izbacujem iz sebe kad preradim. Da mrzim odavno bih prekinula, verujem da se ljubavlju sve može (čujem isto to od svoje ćerkice, ako Bog da i od sina ću – to mi govori da sam uradila i prenela na njih pravu stvar) a ko na strani ima svetlost da se bori i da sa njom živi, ne može biti slabiji ni od koga.
    Oni po mraku hvataju ćoškove, one na svetlu svako vidi (pogotovo deca), nema mesta za ćoškarenje, samo za poštenu borbu. Zato ne mrzim, dotičnog mi je žao što je ispao glup i živi da zadovolji mamu – pa ako mu je to ambicija za život, neka ga. Rekla sam mu da će se za 20 godina osvrnuti i tu će biti samo on mama i tata, ni nova porodica, nit bilo šta drugo iza njega što bi ličilo na uspeh. Prijateljski savet (i pored svega što je uradio i radi) bio je da se mane njegovih i živi svoj život, da nađe sreću, da sazri, da stvori porodicu – samo to ostaje iza čoveka da svedoči o njegovoj sposobnosti ili nedostatku iste…a on je cinično odgovorio: razmisliću i posle dan-dva me nagrdio.
    Istog dana se vratio kući sa posla da opet histeriše i da mu oni dižu ego a ja svojoj porodici, ljubavi svog života i sinčiću koga smo toliko želeli…samo Joka u svemu tome nije na pravom mestu…

    Pa neka mu je…želim mu svu sreću sveta – ne, ozbiljno mislim da treba da bude srećan i da vidi u kom podrumu je živeo…druga priča je da li je sposoban za to i UME LI UOPŠTE da bude srećan..tu mu već niko ne može pomoći.

    Meni je toliko drago da ste ti i Baklavče zajedno i srećni, ima šta da nauči od mame! Kad bi bar svaka deseta mama naučila svoje dete da voli i da ume da prenese svoju ljubav, da zauvek izbriše narcisoidnost iz njegovog sveta – kakav bi to svet bio… 🙂

  13. Svaki savet njima je samo dolivanje ulja na vatru. Ko smo mi, bedni gmazovi, tako daleki od njihovog savrsenstva, da njima delimo savete. Nema sanse da bilo sta uvide, zato sto je njima deformisana psiha.

    Uvidjaju samo psihicki zdravi ljudi 🙂 I samo psihicki zdravi ljudi rade na sebi, priznaju svoje greske i nesavrsenost, misle da mogu jos lepse da vole nego sto im je uspevalo do sad, preispituju se, kaju se, trude se, izvinjavaju se. Po tim sposobnostima i mentalnim procesima se psihicki zdravi ljudi razlikuju od psihopata.

    Narcisoidni psihopata ne ume da kaze „izvini“, „zao mi je“, ni „hvala“. Da ne bi morali da zahvale, oni obezvrede, ponize, izvredjaju. Zdravom coveku nije lako to da shvati i jos je teze izaci iz zacaranog kruga, zato sto stalno postoji neka neverica i pokusaj da se iskopa svetlost i izvuce na povrsinu. I tako dok ne dodje dan kad se shvati d ati ljudi u sebi nemaju svetlosti,. da nema sta da se iskopa i da od mraka u koji vuku treba hitno pobeci 🙂

  14. ispravka, umeju da kažu „izvini“ i da glume kajanje, samo da bi zadrali žrtvu za svoja bolesna iživljavanja…

  15. *zadržali žrtvu, ne radi mi ž :s

    žrtva je samo parče mesa koju možeš šutirati, udarati, vređati i kao takva ne poseduje dušu niti dostojanstvo – tu je samo da bi on oslobodio svoj bes, od viška perfekcije valjda

  16. Uvek sam se rukovodila nekom svojom filozofijom, da prvo ja treba da budem srećna i zadovoljna da bih sreću i zadovoljstvo mogla da pružim svojoj deci. Oni svakako jesu na prvom mestu, ali ako smo mi prazni nemamo im šta dati, a oni sve osećaju i znaju još dok su sasvim male bebice.

    Tvoja priča mi sada kada znam da je najgore prošlo malo lakše pada. Ne znam dokle si stigla u svojoj borbi za svoje dete, ali najvažnije je da si našla snagu u sebi da se isčupaš iz svega toga, da ojačaš, da se setiš ko si, šta si, koliko možeš i da se suprostaviš.

    Kada si ti jaka i odlučna, ne postoje prepreke, ne postoji taj zakon, sudija, svekrva, bivši muž ili ne znam ko, ko te može sprečiti da pobediš i uzmeš ono što ti pripada, tvoje Sunce.

  17. To je sasvim tačno. Deca preuzimaju model ponašanja od majki i očeva. Dok sam ja bila slaba i Joka je bila tiha. Kad sam rešila da uzvratim, vidim na njoj dosta promena, odgovara kad joj neko nešto kaže, bori se, suprotstavlja se…dobar početak. 🙂

    Pa pitanje je vremena, to znam ja a to znaju i oni, samo kupuju vreme i ljude, ne bi li se svetili još malo (pošto ne mogu baš da poverujem da im je ona odjednom prirasla za srce pa ne mogu da je puste…), ali kupuju još nešto, Jokin bes što joj brane mamu…i kad se jednog dana sruči na njih, ja ću samo posmatrati sa strane kako ih dete samo kažnjava za to što su joj uradili.

    Ne treba se otimati oko tuđeg deteta, to donosi neprilike a dete samo udaljava

  18. Pingback: #pratipetak #followfriday Preterah li ja opet? A obećala :) « Uspesi, padovi i život uopšte

  19. Idemo dalje… čitam uz drugo bokalče kafe.
    Zlotvore sa kojima si živela prezirem, a tebi se divim. Ti si zmaj žena. Želim ti sve najbolje od srca.

  20. Danijela dobro mi došla 🙂
    Nemoj se ubiti kafom, molim te..nema vajde od toga. Hvala na podršci
    <3

  21. Bogu hvala da je to prošlo.
    Strahota jedna kakvi ljudi postoje. Strašno.
    Izdrži još malo.
    Držim ti fige.

Ostavite odgovor

Required fields are marked *.


Read previous post:
Neću kući

Morala sam da gledam njihova prenemaganja, histerisanja, kako uništavam dete, ne dam mu lažu, treba me prijaviti policiji, treba mi...

Close