Kad tata uguši sva svetla

u tamnom mraku ostanu dve sijalice, to moje oči još se sjaje…

Uprljana

| 23 Comments

Sećam se bila je 2005. Neko kišno hladno leto kada nam je moj brat Igor došao u posetu.
Svašta je prethodilo tom njegovom dolasku a najviše ucene, pretnje, sumnjičava pitanja i pravila.
Pravila u Veričinoj kući je postavljala ona i menjala ih je nebitno da li je iko za te promene čuo ili ne, tako ih je i sprovodila.

Spremali su se da idu u Varvarin, Paraćin, da obiđu sestričinu u Kruševcu a mi smo ostali kod kuće pošto je Joka „premala za putovanja a Đurđa ima troje dece koja su uvek zarazna i imala su šarlah i sve to samo čeka da pređe na Joku“.

Tako smo dobili nešto para da imamo šta da jedemo i hiljadu uputstava kako da bacamo smeće, kako se čisti, sprema i slično. Novac je po pravilu nestao već drugog dana jer je Jovan morao da kupi opet neku jako bitnu knjigu a ostalo je otišlo na luksuz: morski plodovi, gotov sos od belog luka od 700 dinara po tegli, na neke maslinke punjene bademom…

Mog brata nikada nisu dočekali. Nemaju oni šta da dočekuju tamo nekog klošara iz moje familije.
Pošao je iz Niša rano ujutru i pošto Verici uvek treba dva dana da krene na put sumnjala sam da će se dan lepo završiti kad je rekla da zovem Igora i kažem mu da dođe sutra; i to negde oko podne, kad je već trebalo da stigne.

Jedva nekako odoše, ne piše mi se kako i sa kakvim rečima.
Brat me je zatekao uplakanu. Rekla sam mu sve. Znao je već od prethodne godine kako mogu da budu neprijatni i rekao mi je samo da mu se sada ide kući. Naravno to nije dolazilo u obzir. Čak ga je i Jovan voleo jer je umeo da se našali na svačiji račun a da tu osobu ne uvredi. Tako se ni Jovan nije osećao ugroženo, mada Igor je pazio da ga ne uvredi shvativši sa kakvim ljudima ima posla.
Rekao mi je da moram da znam šta mi je važno. Da se mi dobro slažemo kad njegovi nisu tu i da probamo da se odvojimo.
Tu je Jovan jasno rekao da nije sposoban da živi odvojeno od njegovih…pa kako ćemo mi sami, pa ko će da uradi sve kućne poslove i da čuva dete u isto vreme, pa kako ćemo sa jednom platom koju još uvek nemamo, pa on ne može da radi i da studira… a ja sam mogla sve to..da od šesnaeste godine radim u jednom gradu, da studiram u drugom, da stignem da sredim sve, da nekada radim i dva posla…zašto ne bih mogla sada pitala sam se? Pa da, imala sam dva deteta uz sebe…Joka će porasti, a on?

Brat i ja smo se pogledali zgranuto.
A bilo je i jasno da jedna osoba mora da radi sve i čuva Joku – naravno ja, neće valjda on, pa on će je povrediti, ne zna on sa decom…takođe je ta „jedna plata“ jasno govorila da ne smem ni da pomišljam da ću ikada moći da radim.
Bilo mi je muka od tako zatucanog stava. Kad smo bili sami pričao je da ću raditi svoj posao kad Joka malo poraste pa može u vrtić (naravno i sa 4 godine mu je bila mala za vrtić), ali u ovakvim situacijama uvek je uspevalo da mu izleti šta je stvarno mislio. Ja sam bila deo nameštaja a kao takva nemam pravo da tražim bilo šta što je drugim ljudskim bićima ustavom zagarantovano.

Mnogo mi je značilo da sa nekim razmenim neku reč. Igor mi je rekao da uvek mogu da odem u Niš i da ne razmišljam šta ljudi pričaju nego ako želim da odem da to i uradim.
Ali ja nisam mogla… kako to da uradim? Kako da rasturim porodicu, da prekinem nešto što sam tako uporno čuvala? Želela sam da uspem u tome po svaku cenu, ne razmišljajući koliko uludo trošim vreme i snagu jer je to bilo nemoguće ostvariti.

Porodica zahteva da je stvaraju dvoje zrelih ljudi, ne infantilni narcis i glupača koja veruje u ljubav iako je ona samo u njegovim rečima a prate je šamari, iako tu ljubav nikada nije videla u stvarnosti.
Deci su potrebni pravi roditelji, zreo, stabilan muškarac koji će tu porodicu štititi i stabilna, posvećena majka koja će ih sve držati na okupu, koja će im poklanjati svu svoju ljubav i podržavati ih kroz život i sve što tamo sretnu.

Uvek sam sve radila iz ljubavi..ako sam morala nešto da „odrađujem“ nisam to ni radila. Svako jelo koje spremim namenjivala sam Joki, njemu, kao glavni sastojak stavljala sam ljubav tako da niko nikada nije uspeo da skuva ništa slično. Radila sam to i kad sam već znala da nema svrhe, da je on vampir koji isisava ne samo svu ljubav iz mene nego i moju dušu koju želi da slomi, da joj stavi bodljikavu ogrlicu i šeta je gradom kao pokornog psa.
Dodavala sam dozu ljubavi u sve što radim, verujući da je samo to pravo, da samo tako može da uspe, nikada ništa nisam radila polovično.

Nikada nisam bila ni sa kim pre njega. Kratke veze nisu bile za mene jer sam glupo verovala u to da će me neko voleti i da će umeti da ceni to što sam se čuvala za njega.
Čak je i moj brat mislio da sam luda. Shvatila sam to kad je Igor otišao a njegovi se vratili sa odmora. Dva dana je sve bilo dobro, glumili su kako su se uželeli, pričali najbanalnije kao da se nisu videli tri godne.
Onda je nastao problem. Šta je moj brat mislio time što je rekao (naravno Jovan je ispričao sve šale – al na svoj način, svojim oštrim jezikom i uz svoje tumačenje koje je bilo veoma drugačije od namere mog brata), kome se on to podsmeva, treba da je zahvalan što su ga primili da spava tu – neeee, trebalo je da ide u hotel.

Nema šta meni više ko da dolazi, dobrodošli su samo nana i deda -al to iz drugih razloga (nikada nisam shvatila te „druge razloge“). Onda je Jovan počeo sa njima da se svađa po običaju, Joka i ja smo se povukle u sobu… po običaju i čekale da dođu i do nas.
Svađa se nastavila do kasno a ja sam se trudila da me ne dotiče kao i obično (koliko obična postane svaka patologija kad se viđa svakodnevno…), ali to je nemoguće kada ste uvek glavni krivac za sve – ako nikako drugačije onda tako što vaša porodica uvrača da se oni svađaju svakog dana i onda oni to moraju.
Sve u svemu uspevala sam da se koliko toliko održim na površini dok nisam čula da Jovan priča: Pa šta, može (Igor) da me mrzi, ja bar nisam slepac od metar i 60 koji nema za autobus do Beograda. A i Maja je ista kao i njena familija, nije bila ni nevina!
Ustala sam i vrisnula: kako te nije sramota!
Aaaaa, pa kako se usuđujem da kažem njenom sinu da laže, mora da je u pravu i samo me je štitio da ne pomisle (ma ne bi oni nikada) nešto ružno o meni, ali mora da je to istina…uostalom niko od njih nije proverio da li sam ja bila nevina kad sam došla!
MOLIM???

Nastavljaju: mora da sam ja tako iskusna i pokvarena prevarila i NEČIM UCENILA njihovog sina, tako dobrog i lakovernog koji je eto rešio da me zaštiti zbog neizmerne ljubavi koju oseća prema meni… a ja, ko zna šta sam ja radila po Švajcarskoj i sa kim sam tamo bila a možda sam i dete rodila pa sam zato došla u Srbiju da se udam.
Gledam ih onako i čekam da neko počne da se smeje – ali ne, svi su mrtvi ozbiljni.

Svako ko me poznaje iz perioda kad sam živela u Švajcarskoj mogao je da kaže koju reč o meni, bila bih ponosna na sve što kažu. Nisam ja imala vremena za momke. Previše posla, previše medicinskih predmeta za učenje, previše matorih pijandura koji bi da svoje žene prevare nekom novom i friškom, nisam ja imala vremena da bacam sebe ni na šta osim na obaveze kojih je bilo previše za moje godine. Smatrala sam da ću na kraju dobiti nešto dobro za sav taj trud.

Jovan nastavlja da opisuje detalje našeg prvog puta jer nije siguran da li je to što je video dovoljan dokaz!!!…gledam ih i osećam užasan pritisak u grudima. Čini mi se da će mi srce izleteti napolje i zalepiti se za plafon od siline udarca.
Prigrlila sam Joku uz sebe kao da će to sprečiti njihove pogrdne reči da udaraju o njenu glavicu.

Pa šta bi mi tek radili da nisam bila nevina????
Gledam svoju izmasakriranu dušu kako curi iz mene i razliva se po podu. Sakupljam je, kap po kap ali ona mi beži. Svesna sam da ću dobiti moždani udar bude li se sve nastavilo još koji sekund. Taj pritisak u glavi opasno preti da eksplodira i raznese mi mozak.

Mrzim ga! Mrzim njegov pogani i smrdljiv jezik! Proklinjem onaj njegov ciničan osmeh posle svakog šamara koji mi OPRAŠTA što sam ga NATERALA da me udari!

-Da Bog’da vam tako bilo kao što pričate!
Ugrizoh se za jezik.
Iz mene je istrčalo sve ono što bi me ubilo da je ostalo unutra – sažeto u tih nekoliko reči, ni priblino smrtonosnih kako bih poželela! Kao da iz mene vrišti moja prababa koja bi ih pretvorila u krastače da je imala takve moći…koji očaj!
Oni nisu bili tu da provere i utvrde jesam li bila nevina!!

Bacila sam tanjir na parket i on ih je zaustavio za trenutak kad se rasprštao.
NAPOLJE! NAPOLJE! NAAPOLJEEE!!!!!
Vrištala sam glasom koji je mogao da bude Jokin.
„Marš svinjo jedna! Marš stoko! Ti mene da teraš u MOJOJ kući! Ovo je MOJ, MOJ! stan! Marš napolje ti kurvetino!“

Mislim da bih joj skočila na grkljan da nije posle toga odmah pobegla iz sobe podvijenog repa kao kuja, to jest da se nije pravila da će nasrnuti na mene a Zoran je izgurao.
Pitala sam se šta je Joka videla i da li je ona vrištala!
Rekla sam da je dosta! Rekla sam da ću otići od njega!…Rekla sam toliko toga a ništa tada nisam uradila!!!
Možda su bili u pravu, možda sam i zaslužila to, svojom slabošću koja je samo hranila njihov krvoločni apetit za strahom žrtve. Njihov sam rob, stvar, sa kojim mogu da čine šta žele jer ih niko neće sprečiti….


Author: marouk

Ne bojim se, strah je za one koji nisu kreativni a živim isključivo na svoj način, za svoju decu i svoj mali univerzum... shvatila sam da je moje mesto tamo gde ja rešim: "Nosim svoje zrnce peska sa sobom da mogu na njemu da otvorim šator, prespavam, osetim da sam kod kuće. Veliki je svet, pa neka je, dom je mesto gde bacim moje zrnce." Čitav život živim na pola između dva sveta, dve države, dva grada...naučila sam po nešto o tome.

23 Comments

  1. Draga Marouk,citam i ne vjerujem prije svega da postoje takvi ne-ljudi ….Slucajno sam naisla na tvoj blog. Saosjecam sa tobom i zelim ti da istrajes u svojoj borbi,koja uopste ne bi trebala biti borba da ne zivimo u takvoj drzavi kakva je ova …

  2. Sve znaš…….. idemo napred i borimo se!

  3. Stvarno, posle čitanja tvoje tužne životne priče, prosto ne mogu da verujem da tako nešto zaista postoji. Verujem ti, svaku reč koju si napisala, ali ne mogu da zamislim pakao u kome si živela.
    Žao mi je što si i toliko trpela. Ali, „čaša mora da se prelije“, nekom pre, nekom kasnije.
    Uspela si da se isčupaš iz te odvratne familije a Joku ćeš, sigurna sam, dobiti za uvek!
    Srećan ti sadašnji, lep, život! Zaslužila si svaki sekund sreće! 🙂

  4. Pingback: Tweets that mention Uprljana « Kad tata uguši sva svetla… -- Topsy.com

  5. Na sve ovo ja samo mogu da citiram Andrica:
    “ Posrnucete, ali necete pasti; a ako se i desi – izuzetan slucaj! – bas i da padnete, necete se povrediti nego cete, cim se pridignete, produziti mirno i bodro svoj put. Razliciti ste od svega oko sebe, sve vam preti i sve vas ugrozava, ali vam se ne moze nista zlo i nepopravljivo desiti, jer u vama od zacetka vaseg zivi skrivena i NEUNISTIVA ISKRA ZIVOTNE RADOSTI KOJA JE MOCNIJA OD SVEGA STO VAS OKRUZUJE. Samo cete celog veka, sve do poslednjeg daha, patiti zbog svog neprirodnog polozaja u svetu u koji ste baceni. Tako se moze reci da vam je, kroz sve mene i obrte dugog zivota, dvoje zajamceno i osigurano: ili duga patnja ili SIGURNA POBEDA!“

  6. baš prave reči 🙂
    nekako mi je njegova filozofija veoma bliska…valjda je ta iskra radosti ono na šta sam ponosna u svojoj ličnosti.
    inače saznala sam da pisac i ja imamo rođendan istog datuma…ima li to neke veze ne znam, bitno da me njegove reči uvek ohrabre

  7. Ja dok čitam, ponekad zamišljam šta bih im ja rekla i šta bih ja uradila, pa sa druge strane shvatim da oni sa nekim ko nije bio kao ti, ne bi ni mogli tako da se ponašaju. Našli su neophodnu žrtvu da bi svoju zlobu održavali živom. Oni drugačije i ne mogu da funkcionišu. Šta li sada rade, kada tebe nema među njima? Verovatno traže sledeću žrtvu ili su je već našli?

  8. Ostala je Joka…da previše liči na mene i da nema prava da kaže šta oseća. Čak ne sme da prizna da bi radije da je mama uspava umesto tate koji hrče i plaši je. Nađu oni – treba ih zatvoriti zajedno, same, da jedni druge pojedu… inače mislim da nikakav drugi profil žene ne dolazi u obzir za njega, to ne bi ni dozvolili. Jadnica je ona koja se usudi da im uđe u kuću ako se to ikada desi!

  9. Draga Marouk, ući će im u kuću aspida, videćeš, koja će ih sve postrojiti i oteti im sve što imaju. Ima takvih, veruj mi a bolju nisu ni zaslužili.

    Samo da ti Joku iščupaš iz njihovih kandzi i onda si na „konju“! Srećno!

  10. Iskreno mu zelim srecu sa jednom takvom..

  11. nećeš verovati al pola sata buljim u ekran i ne znam šta bih napisao, svašta mi pada na pamet al mi se čini da ništa nije dovoljno dobro niti utešno..želim ti da što pre malu izvadiš iz tog pakla, od tih ZLIH ljudi…

  12. Hvala ti sanjaru dragi 🙂

    Nije ni bitno da se bilo šta kaže, svako normalan bi bio šokiran i samo jednom takvom situacijom.

    Uteha…to ne postoji, prošlo vreme se ne može vratiti kao ni ono što su je povredili, zato samo može da se ide dalje.

  13. Ajoj…:(

    Ako sam dobro razumio, otišla si od tih kretena…jesi se i formalno razvela, ako nije tajna? Ako jesi, nije mi baš najjasnije po kom osnovu je sud dijete dodijelio takvom đubretu od oca?..

  14. Nismo jos razvedeni i ne znam kad ce to biti. Joka nije pripala nikome – ali bukvalno – tako glasi privremena mera koja je na snazi…znaci otme je ko je jaci…
    Dve i po godine nije bilo ni toliko.. nismo imali nista od suda a on je uzeo dete i nisam je vidjala nasamo do januara ove godine.

  15. Pingback: #pratipetak #followfriday Ja se danas baš ispričah !!!! « Uspesi, padovi i život uopšte

  16. hmm..razvod se, pretpostavljam, odužio zbog njegovog odbijanja, zar ne?..

    U toku brakorazvodne parnice će se riješiti i kod koga će dijete da živi. Angažuj dobrog advokata. Moraš dokazati da je za dijete, i zbog emotivnih, ali i zbog materijalnih razloga, bolje da živi sa tobom.

    Puno sreće…

  17. Hvala Milko

    Pa oduzilo se jer ne moze da se razvede brak dok se ne resi kome pripada dete. A svi odbijaju da donesu odluku, sud gura slucaj centru za socijalni rad a centar sudu i tako vec 3 godine.

  18. (gle simboličnog datuma par komentara pre mojih)

    Ko treba svojoj majci i svekrvi da polaže račune o prvom seksualnom odnosu i nevinosti? Zar ovo nije XXI vek? Zar to nisu bile potpuno normalne godine za seksualne odnose? Kako je ženska osoba koja je imala samo baš njenog savršenog sina kurvetina? U toj porodici psihoza je nasledna.

    Istovremeno, žao mi je i bakice. 🙁 Da li je još živa? I nju im treba oduzeti.

    • Bakica je živa i ona mi je bila jedina pozitivna osoba u toj porodici i često kažem ćerkici da je pozdravi.
      Veruj mi..svakakve račune su oni meni tražili i nameštali „dugove“ koje nisam imala i koje su izmišljali u hodu. Inače, kad je njen sin bio u vezi sa kurvetinom ništa mu nisu rekli, ona je bila profesorsko dete, pa on kao nije hteo… ajde da ne širim sad priču. heheh ovo je XXI vek u mnogim zemljama, mi živimo još u turskom dobu po mnogo čemu.

      Inače, juče sam pričala sa ćerkicom koja ima 7 i po godina i morala sam da joj objasnim zašto je nepristojno da se sa dečacima igra nekih igara. Kaže: ali mama, zašto ne možemo da se igramo isto kad smo mi svi deca i imamo isto godina?
      Šta sam joj rekla? zato što kad budeš veća, dečaci koji igraju takve igre će biti tatini sinovi muškarčine a devojčice će zvati pogrdnim imenima… čudno, ali rekla je da shvata i da je to već čula.

  19. Da ne spominjem da bi kao doktori trebalo da znaju koliko je nevinost manje-više mit.

    • HAHAHHA svašta bi trebalo da znaju.
      A ja sam bila ćurka što sam uopšte sa njima polemisala, nije bilo svrhe. Samo me je to jako ujelo jer nisam mogla da shvatim kako se igra mojom dušom kao krpenom lutkom.

Ostavite odgovor

Required fields are marked *.


Read previous post:
Mej mama! MEJ!

Sećam se kako sam uzela da spremam ručak. Ulazi Verica u kuhinju (kroz nju inače samo prolazi pošto kuva Zoran,...

Close