Kad tata uguši sva svetla

u tamnom mraku ostanu dve sijalice, to moje oči još se sjaje…

pk2

Saut de chat preko prošlosti

| 24 Comments

Saut de chat: niz pokreta – tehnika za prevazilaženje prepreka na putu (nekima i u životu)…nikada nisam uspela da prevaziđem strah i uradim ga kako treba.

Prvi put sam mu rekla da ću se razvesti krajem 2005. Više nisam imala živaca da slušam njihova naklapanja, da trpim ćuške, kako one fizičke, tako sve više one psihičke koje su postajale neverovatno sadističke..koje na kraju ne budu ćuške nego me opasno izmeste iz ravnoteže, sa svog mesta  – iz rupe koju sam kopala pod sobom, eto, ako nemam gde, mogu tu da se zavučem. Shvatih da će im biti mnogo lako da samo ubace zemlju odozgo i utapkaju a ja ću nestati bez traga.

To je smirilo situaciju, ma čitave 3 nedelje.

Posle toga sam ponovo bila optužena po ko zna koji put da manipulišem mužem. Znam ja NLP to je manipulacija (kamo sreće da sam ikada koristila malo to znanje, možda bi pevali drugu pesmu -al ne, moram ja da iskusim sve na način koji pokazuje prave ljude – čudovišta!) to su opasne vradžbine – ko zna šta sve još. Ne mogu da pišem detalje, vešto sam ta sećanja izbrisala iz glave gde su se vrzmala poslednjih nekoliko dana, koliko se odlučujem na ovu priču.

Početkom 2006. je sve zakazalo. Skidala sam po 10 kilograma i vraćala ih svakog meseca te godine! Ne daju mi da se maknem, mislim se. Tolika težina je potrebna da se zauzme bar malo mesta za sebe, drugačije ne ide. Jasno mi je, ali ne umem da rešim to.

Najzad skupilo se. Jednog jutra sam se probudila sa nekom zelenom flekom na majici, nepoznatog porekla i previše svežom. Mirisala je na kiselo mleko i gnoj. Zavrtelo mi se u glavi. Videla sam isto to na brusu. Već neko vreme sam pratila svoj jezik, sve što sam videla pripisivala sam nervozi, čak i ono što više nikako ne može biti samo nervoza.

Nekako su mi zakazali pregled kod onkologa. Sestra je uzela uzorak iscedka..iz pogrešnog kanala, to sam joj rekla još kad je insistirala da ona to uradi. Rezultati su bili ok – proteinski sadržaj. I bolovi i zatezanje koje sam do tada osećala dobili su na težini. Nekada mi se činilo da mi je neko provukao strunu kroz grudi i vuče gore dole.
Do mamografije nikada nismo stigli a ultrazvuk u toj fazi nije pokazao ništa neobično – samo displazije i neku senku „koja ne mora ništa da znači“…

Prošlo je mesec dana, slutila sam ono što nije smelo biti. Saopštila sam mu – jao jadna ti – pa ako nešto bude naćićemo dobre hirurge. Za šta pitala sam se, da od mene naprave dobre čvarke?

Otišla sam u privatnu laboratoriju, dala ponovo iscedak na analizu, sada iz pravog kanala. Rezultati su govorili svoje. Ima malignih ćelija. Preporučuju nekih 200 preparata i da se javim hirurgu. Sve mi je bilo savršeno jasno. Nisam mu to rekla, činilo mi se da mu je bilo drago kad sam se požalila prvi put. Pokušao je da mi da do znanja da ću možda i da preživim ako se držim njega. Nisam mogla da podnesem toliko drskosti. Probao je da me podseti da sam „obećala“ da ću da ostanem sa njim i u dobru i u zlu pred Bogom, to se ne sme kršiti – naravno on će biti uz mene dok budem bila živa.

Možda je ova bolest opomena meni, neposlušnoj ženi koja je pretila da će rasturiti porodicu – zbog to malo šamara, uvrtanja ruku, guranja, maltretiranja, zatvaranja u kuću… Mislim: naravno da je opomena, ne, to je kazna što sam s tobom i nikada mi to niko neće oprostiti.

Grlila sam svoje dete tih dana još više nego obično, kao da je moglo više. Mislila sam da bi me ona mogla izlečiti svojim osmesima. Kojim osmesima? Osećala je da nešto nije u redu, bila je jezovito poslušna i tiha.

Jedne večeri mi je rekao da ima pesmu za mene, da pažljivo poslušam. U stvari dve. Od jedne mi je ostao tekst „sada kad sam neko, pa da s tobom delim ono što sam stek’o“.

O da, ti si sada neko, imaš svoju platu koju trošiš uglavnom sam na sebe, ja to nikada neću imati, ne dok sam s tobom. Pa da, sad se kao ja lepim za tebe. Dok sam sve ove godine glumila gusku i pokušavala da sačuvam brak i dalje sam bila kriva za sve. A sad mu još dođem i sponzoruša, tako nekako valjda, bar po njegovoj logici…

Druga je bila „leđa o leđa, ruka led ledena“..njega je vređala prazna postelja a nije poslušao dovoljno ono „čujem jecaj i znam da je kraj“. Trebalo je da obrati pažnju, taj stih je bio poenta i ono što bi mu objasnilo moju odluku.

Tih dana sam ponovo naletela na neki video o parkour-u. Moje oduševljenje nije imalo kraja!

To nam je predstavila profesorka fizičkog još u Švajcarskoj, kad sam imala 14 godina. Tad sam bila malo smotana, ali me je oduševljavala agilnost onih koji su trenirali 2-3 meseca za sebe, onako van gimnazije.
Trudila sam se, ali nedovoljno, uvek samo uzdišući što drugi to rade toliko dobro.

Setila sam se – vraćam se parkour-u! Pokret će me izlečiti. Potražila sam na netu ljude koji treniraju kod nas, neko udruženje, bilo šta, ali ničega takvog nije bilo. Svejedno, rekla sam sebi, imala sam orbitrek i počela sam da vežbam na njemu a onda i vežbe snage, sama za sebe.

U parkour-u nema takmičenja, takmičimo se samo protiv prepreka i sebe!

Drugačije bih verovatno doživela srčani udar. Polako se 5 minuta razvuklo na 45, a onda i na dva puta po toliko. Imala sam preko 100 kilograma tada i kondiciju na zavidnom nivou. Svi ti skokovi koje sam gledala u meni su budili nešto zaboravljeno..ono što sam bila ja, od puberteta pa sve polako do vremena kad sam došla da se udam. Svidela mi se ta osoba – potpuno zaboravljena!

Bilo mi je jasno da ništa od toga neću moći da uradim još dugo, ali želela sam da dođem dotle da mogu to i ja.

Onda sam našla osobu koja trenira parkour kod nas! Opšte ushićenje. Naravno bivši je pratio moje ponašanje na netu pa je primetio i to.

Saopštila sam mu da može da čuva Joku tad i tad jer ja idem na trening! Odmah mu se nije svidelo! Mora i on da krene i uveri se da je to sigurno za mene (i verovatno da se ne povaćarim sa svim tim maloletnicima sa kojima je trebalo da treniram). Nasmejala sam se, svejedno mi je bilo, čak sam volela da se neko ludira pa da se ovaj prepadne.

Tako je uglavnom i bilo…mada, prepao bi se on i od običnog koluta na travi. Kaže mi, šta će ako mi se nešto desi, kažem: pa ništa, moćićeš da dokažeš koliko si dobar otac kad Joka ne bude imala majku…mislim da sam videla najveći horor u njegovim očima u tom trenutku.

Shvatila sam da parkour nije samo tehnika za prelaženje prepreka na putu, on će meni pomoći da preskočim one u svom životu! „Ne postoje granice, samo prepreke.“ A prepreke se mogu preskočiti, možemo se na njih popeti, možemo ih preleteti..još uvek sam preteška, ali rešila sam da ću samo zbog toga da se vratim na ono što sam bila sa 20 godina!

Mislim da nikada nisam imala bolje društvo od tih momaka koji nisu ni znali zbog čega su tako posebni!
Od nekih sam bila 10 godina starija, ja, „matora žena“ sa detetom, od preko 100 kila, koju dovodi nadrndani muž na trening, ali koja izdržava taj vojnički trening najbolje što zna i radi sve što rade i drugi i ni ne žali se.

To me je navelo da potražim posao…a „on mi je dozvolio“ da se zaposlim, kao da to ne bih i inače uradila – mislim da je tada shvatio da više neće moći da me drži, nikada više!

Primirio se samo malo kad je shvatio da mu uzde isklizavaju iz ruku. Ali ništa se tu nije promenilo. Uveliko sam ga izbegavala. Legala oko 3-4 kad sam sigurna da on spava, ustajala u 7-8-9, kad sam kako morala jer Joka nije htela da spava dugo. Nalazila sam načina da umaknem njegovim „nežnostima“. Tako već mesecima.

Onda je opet došlo do nekog šamara. Ne sećam se više kako. Da bi smirio situaciju došao je da mi kaže da zna način kako da se pomirimo. Kaže on sasvim ozbiljno:“ Ja sam razmišljao. To je kršenje onog zaveta, ali tako bi smo mogli oboje da se vratimo jedno drugom.“ Gledam ga letargično – tako mi je svejedno. „Znaš onu moju želju da te gledam sa drugim. Ja tebe još uvek volim i tvoja usta i tvoje ruke. Nema veze što si se toliko ugojila, ima muškaraca koji vole deblje žene. Ja mogu da nađem nekoga sa kim bi ti bila, da imaš malo promene, a i to bi meni ispunilo tu fantaziju. Imam ja kolega, našao bi se neko, diskretan, razume se. Niko to ne bi znao. Mogli bi smo u hotelu…“

Dok je on pričao ja sam razmišljala o njegovim rečima..našao bi se neko..znači nudio bi svoju ženu uokolo dok ne nađe nekoga ko bi bio sa nekom dva puta težom nego što je on sam…već je razradio plan. Neko diskretan..u hotelskoj sobi, da ni njegovi ne znaju.. pitam ga ozbiljno i besno: Hoćeš i da mu naplatiš? Pa da svi imamo koristi!

Koje veće poniženje od toga da očekujem?

Razumem sve, razumem da ima parova koji takve razmene vole..ali trebalo je da znam, pobogu, uči se na osnovnom kursu iz psihologije i sociologije: muškarac koji gleda svoju ženu sa drugim je latentni homoseksualac koji to ne sme ili ne želi da iživi…
Njegova partnerka je prelazni objekat, sebe vidi na njenom mestu. Trebalo je da mu potražim dečka, možda bi se sve srećno završilo. I da nije toliko insistirao na tome koliki je hrišćanin to bih i uradila -ali znala sam da bi sve uradio samo ne bi to priznao…

Otišla sam kod njegovih da im kažem šta njihov pobožni sinčić traži od mene, ali reakcija me je šokirala (čak su i oni umeli da sruše sve granice): Pa ako ćete tako da se pomirite, udovolji mu!

Počela sam da im pričam da su svi nenormalni, svi do jednog!
Usledilo je mnogo ružnih reči, njegov tata mi je opet davao savete šta da radim, mama me je „materinski – kao svom detetu“ (koje nikada nisam bila)  savetovala puna ljubavi i razumevanja da ga poslušam, proćiće ga, eto, samo nekoliko puta da se smiri, zna ona da nismo imali odnose mesecima – muško je to u najboljim godinama – potrebno mu je da izbaci to iz sebe…

Zgrozila sam se. Tada je bilo jasno!

Niti ću ja da umrem, niti ću da pustim da me prodaje raznim kolegama za nešto para, niti će moje dete više da plače i trese se, a neće više videti ni dinara od te sitne plate koju sam primala – 11000 – smejurija od plate, ali dovoljna da se počne negde, nekako, sam…idem!

To sam mu i rekla. O da, shvatio me je ozbiljno.

Razmišljam, saut de chat nekada ume da bude opasan jer nekada ne znam šta je s druge strane…ova slika me uvek potrese, shvatala sam kolika je provalija ispred mene i da bi moje telo to uspelo bez ogrebotine samo ako uspem da zažmurim i potrudim se da skočim bez straha… pravo u bezdan


Author: marouk

Ne bojim se, strah je za one koji nisu kreativni a živim isključivo na svoj način, za svoju decu i svoj mali univerzum... shvatila sam da je moje mesto tamo gde ja rešim: "Nosim svoje zrnce peska sa sobom da mogu na njemu da otvorim šator, prespavam, osetim da sam kod kuće. Veliki je svet, pa neka je, dom je mesto gde bacim moje zrnce." Čitav život živim na pola između dva sveta, dve države, dva grada...naučila sam po nešto o tome.

24 Comments

  1. nekako mi se čini da si ti iz provalije ipak iskočila, a ne skočila u nju..

  2. uspešno sam prešla i sad odmaram na drugoj strani, ali trebalo je uskočiti tada

  3. Pingback: #pratipetak #followfriday 10 razloga da čitate blogove « Uspesi, padovi i život uopšte

  4. Na ovakva iskustva ostajem nema, zaista…
    Neka si skocila!

  5. Želim da se izvinim što je ovaj post ispao ovako dug!
    Ima toliko toga što pripada ovde, ali nerealno je da sve to i objavim odjednom. Idemo polako dalje…

  6. Procitao sam tekst i pod jakim sam utiskom, ovo je veoma lepo napisano. Svaka cast za otvorenost. Saut de chat preko proslosti je odlican izbor, drzim palceve 🙂

  7. @zelenavrata @sopran87 neverovatno je koliko toga čovek može da preživi, prevaziđe uz samo malo podrške, malo pokreta, malo slobode! Tih godina nisam čula ni jednog „odraslog“ da mi govori stvari koje su govorili momci sa treninga! To je kao da ste na jednom mestu sreli nekoliko duhovnih učitelja i svaki vam ukaže na mogućnost na putu.
    Neprocenjivo!

  8. Ja sam šokirana šta sam sve pročitala i divim se tebi kako si sve to prevazišla…
    Nemam ti šta reći sem da si jaka kao grom.

  9. Ma, ti si div od žene i zaslužila si svu sreću ovog sveta sa svojoj dečicom i čovekom koji te zaslužuje!
    Trebalo je skočiti a ne videti šta te „tamo“ čeka. No, dobro si doskočila, očigledno! Poljubac o mene! 😉

  10. Breskvice, svako ima trenutke slabosti…veliki je onaj koji ume da se nosi i sa dobrim i sa lošim stvarima. Još uvek teško podnosim neke situacije, nisam baš toliko jaka, ali trudim se, trudim se mnogo. Što kaže moje mače: sa ljubavlju se, mama, sve može 🙂

    Dudo značio mi je jedan post na nekom našem forumu…kao pitaju druga koji nas trenira ko je najviše napredovao u zadnjih godinu dana. Uh, ima spremnih momaka tamo, bukvalno na prvom treningu zablistaju!
    Rekao je on par imena, kome je šta išlo fenomenalno, ali je na kraju rekao da sam najbolje trenirala ja 😀
    E dođe mi da plačem svaki put kad se setim!! Kaže, ne zato što umem da preskočim žardinjeru – jer ne umem – i ne zato što umem da ustrčim uz zid – ne mogu ni to, vuče me zemlja dole – nego zato što u trening ulažem celu sebe, što pre mene odustanu svi jer ne mogu više, jer znam mentalno da granice ne postoje a to je dozvoljavalo mom preteškom i slabom telu da se nosi sa tim naporom.
    To mi je jedno od najvećih priznanja – zato danas skačem u svaku vatru i ova ženska neće da se smiri dok ne istera pravdu za svoje dete na videlo! 🙂

  11. Sve na ovom svetu mogu da razumem, ali nikako da shvatim zašto si sve to toliko dugo trpela? Izabrala si odličan način da se iz svega toga izvučeš. Jedva čekam da čujem, šta je dalje bilo. 🙂

  12. Zanemeh. Bice da je ovo sasvim dovoljno.

  13. Čarolijo nada poslednja umire. I kad shvatiš da si magarac i da sam sebe pokopavaš tvrdoglavo ideš dalje jer se nadaš…ne znam šta, da padne meteor valjda.. 🙂
    Lako mi je sad da mislim o tome, ali tada sam bila paralisana – bukvalno… bez pomoći porodice, il bar rodbine, bez svog dinara, bez ideje kako se snaći u ovoj usranoj zemlji, jer je bivši činio sve da me dovoljno izoluje da nemam pojma ni kome da se obratim za pomoć. Bilo je potrebno jedno takvo žestoko trežnjenje (bolest) da sve povežem i shvatim da je bolest on…gde ćeš gori rak od ljudskog?

    Draga moja – i pored ovoliko reči sam još uvek nema…razumem

  14. Marouk, da ti je neko pričao da ćeš sve to morati da prodješ-rekla bi verovatno-nema šanse, ja to ne mogu,ali prooošla sii!!!Negde sam nekada čula ili pročitala da svako u životu dobije baš onoliko tereta koliko može da ponese.Ni manje ni više. Ako nam zapadne ono od čega bi i čelik puko, pa kažemo što je mnogo mnogo je i meni, to je samo zato što treba da znaš koliko možeš i koliko si jaka. Uspela si da preživiš, izadješ, skočiš i dočekaš se na noge ! Da budeš iskrena. Da promeniš svoj tok misli i života. Budi jaka i u lepim trenucima, nemoj da praviš obrnutu viziju stvarnosti, ma šta pričam, kad znam da nećeš. Veliki pozdrav

    • Perlice, prvo dobrodošla ti meni 😀

      Nemam ništa da dodam na ovo, upravo to su i moja razmišljanja koja su mi pomogla da uopšte krenem da izlazim iz celog tog cirkusa
      Srećna sam jer mogu toliko da podnesem pa kad krene loše da gore ne može biti samo se podsetim šta je sve iza mene. To je sve za ljude, čovek treba ostati upravo u tim teškim vremenima..onda možeš sve! 🙂

  15. Samo citam. Samo to mogu a da ne zaurlam.

  16. Svaka ti čast!!! Kao prvo…na tome koliko si dugo izdržala da trpiš i budeš ponižavana, kasnije, svaka ti čast na upornosi i nadalje, svaka ti čast na skoku! U sličnu smo rupu skočili, ko iz kojih razloga…no…ispostavilo se da to zaista nije rupa, nego naprotiv, odskočna daska za sretniji život!!! Podrazumeva se da je to i za sretnije detinjstvo našim mališanima. Posledica ima…no možemo se truditi da ih ublažimo, koliko je god to u našoj moći!

  17. Samo kad je mana zdrava i srećna biće to i deca. Oni nas pažljivo gledaju i ponavljaju kroz život ili naše greške ili uspehe…

  18. Uhhh…ti moraš da napišeš roman..mislim, postaće definitivno bestseler, tvoja životna priča je potpuno nestvarna….svaka ti čast.

  19. Milko definitivno ima materijala..mada je mučno i pisati i čitati.

  20. Velikim Hrišćanima je odjednom normalno prodavanje žene, pa još nekome sa, valjda, fetišem za „prasice“? Ostala sam bez reči.

    Ovo mora da postane knjiga, da cela zemlja zna sa kakvim si kretenima imala posla.

    Što se senke tiče, moj otac je živeo sa njom 20-24 godine, a onda je postalo gadno. Ne znam na šta ću sledeće naići, tako da ne znam šta sledeće da kažem, ali to me brine.

    • daaaa, najbolje je bilo: pa ako će to da vam spase brak, udovolji mu. Moreeee..kad bih uzela motku..
      Ne znam šta da kažem, nekad mi se čini da se to sve nekom drugom dešavalo.

      Ako ovo postane knjiga, znaće i malo dalje od ove zemlje. Ovakvi problemi nažalost nisu ograničeni fizičkim..

      Senka je, hvala dragom Bogu nestala. Uradila sam sve da tako bude i neću je pustiti i neću se sa njom sprijateljiti NIKADA.

Ostavite odgovor

Required fields are marked *.


Read previous post:
Da kažem i ja koju o seksu

Seks? Seks se pretvara u vođenje ljubavi kad ste sa pravom osobom. To je kad možeš da uzmeš sve što...

Close