Kad tata uguši sva svetla

u tamnom mraku ostanu dve sijalice, to moje oči još se sjaje…

Tužne oči se prepoznaju kad se u prolazu pogledamo

| 17 Comments

Ništa nije slučajno! Ništa!

Eto, dobih javni poziv od potpunog stranca da pišem, da kažem to što imam.
I ja sam njoj potpuni stranac. Svratih, rekoh, za mene možda malo, za nju možda previše.

Tuga se u prolazu vidi. Krije se u oku, iza osmeha, iza strepnje, a opet je uhvatimo baš kad prolazimo, baš kad treba da se izgubi iz vidnog polja. Tuga, ona ne ume polako, ona razara.

Volela sam jednom i ja iz daleka, bar mi se čini da jesam. Jesam, kod mene je to bilo iskreno. Mogla sam ja da volim bilo koga! Volela sam i volim radi samog čoveka, jer postoji, jer imam toliko toga da dam. Rešila sam da volim njega. Nisam videla ništa i videla sam sve.

Sve što je od mene tražio, sve što je obećavao, poricao, krio kakav je, sva izvinjenja – ispade za sve što planira da učini – videla sam sve na vreme i porekla – nadala se.
Pitam se, da li čeznemo tako i čežnje radi ili čeznemo jer volimo? Čežnja je lepa, budi čula, oseća se jače nego sama ljubav – čeznuti se može jako, osećaj zaljubljenosti se izliže. Da li volimo?  Treba pitati koga volimo?

Da li volimo nečiju sliku koju u svojoj glavi crtamo samo dodajući joj njegovo ime ili volimo njega? Strepnje iz prošlosti su obično putokazi u budućnosti – najava, sadržaj knjige, ono sa čim ćemo morati da živimo ako se ipak u to upustimo.

Ne želim da te plašim draga moja…ne želim da ti bilo šta kažem ili utičem, ali ne želim ni da plačeš više. Niko nije zaslužio da plače.

Volela bih da daš sebi prave odgovore na ova pitanja. Nikome drugom, samo sebi. Drugima kad priznaš bilo šta to je poniženje – zbog toga sam ja ušla u tu ljubav…da drugi ne budu u pravu – da dokažem da mogu ljubavlju da izmenim nekoga, sa sobom obavezno pričaj ozbiljno i iskreno!

Ne možeš izmeniti nečiju prirodu.
Ostavila sam sve, SVE i došla ovde, odrekla se svega, zbog njega takvog … on nikada ne bi ostavio ništa zbog mene, NIŠTA…nije mogao da ostavi ni poniženja koja sam pretpela, ni šamare, ni uvrede, nije mogao ni taj mrki pogled da skloni…ni samo to, ni samo toliko.
Čežnja i tuga nisu ono što srce treba da oseti.

Pa tako – da li volimo zato što stvarno volimo, ili volimo da bi smo nešto osetili, makar i bol?


Author: marouk

Ne bojim se, strah je za one koji nisu kreativni a živim isključivo na svoj način, za svoju decu i svoj mali univerzum... shvatila sam da je moje mesto tamo gde ja rešim: "Nosim svoje zrnce peska sa sobom da mogu na njemu da otvorim šator, prespavam, osetim da sam kod kuće. Veliki je svet, pa neka je, dom je mesto gde bacim moje zrnce." Čitav život živim na pola između dva sveta, dve države, dva grada...naučila sam po nešto o tome.

17 Comments

  1. Pingback: Znam da znaš! Hvala… « Dum spiro spero

  2. Volimo jer ne razmisljamo, vrlo cesto… 🙂

  3. aha – a često je i iz inata

  4. Ja ne volim nikogaaaaaa :DDDD

  5. Ti dragi moj uvek moraš nešto mimo sveta 😛

  6. Ja volim iz stomaka… Kazi svi da je smesno, ali ja tako volem! 🙂

  7. Stomak je centar svačijeg univerzuma, a kako drugačije? 🙂

  8. Dobro je… Mislila sam da sam luda… 🙂

  9. Prvo volimo sto smo mladi, ludi i mislimo da tako treba. I brkamo seksualni nagon s ljubavlju 🙂

    Posle volimo jer nije drustveno prihvatljivo da budemo sami, pa se zarad toga povremeno i ubedimo i nabedimo ad je to ljubav.

    Uz malo srece, onda jednom zaista i VOLIMO i blago onom ko to dozivi 🙂

  10. Volimo jer MORAMO da volimo, kao što moramo da spavamo, budimo se, govorimo, moramo još i ovo ‘malo zlo’, kao što je voljenje, da činimo. 😀

  11. Baklavice slažem se sa tobom..koliko brakova se započne jer je neko nešto očekivao od nas.

    A isto tako je i Shunjalica u pravu, ljudi su zavisni od ljubavi, samo što nam je potrebno vremena da naučimo šta je to tačno ljubav.

  12. Srecom postoji puno vrsta ljubavi, tako da nam uvek ostane prostor da se emocionalno realizujemo i ne prozivimo zivot osakaceni 🙂

  13. ja sam prvo mislila da je odgovor na poslednje pitanje ovo prvo, ali se sad sve vise bojim da je ovo drugo, jer je i bol bolji od praznine kad se ne voli…

  14. Baklava je uvek u pravu hehe

    Suzana, sve je stvar izbora, nekada nam je bol neophodan, kao kad kiša pročisti vazduh.

  15. Najsretniji sam čovjek na svijetu – volim vlastitu ženu! Ih, baš je volim! A tek ona mene!!!

  16. Dobrodošao 🙂
    Da, to je izgleda retkost a zbog toga i najveća sreća!

  17. Pingback: Jubilarni 200-ti post i baš #pratipetak #followfriday :) « Uspesi, padovi i život uopšte

Ostavite odgovor

Required fields are marked *.


Read previous post:
Doktorski dinar

Znate li vi koliko je 20 000? To je mnogo kad nemate ništa! Od toga može da se živi, stanuje,...

Close