Kad tata uguši sva svetla

u tamnom mraku ostanu dve sijalice, to moje oči još se sjaje…

I kroz pakao se mora pešaka

| 19 Comments

Dočekali smo i tu 2007.

27. januara nam je bilo 5-ah-tako-divnih godina braka. Pitao me jel ostajemo zajedno i slavimo ili da ne zovemo nikoga i ne brukamo se. Rekla sam da što se mene tiče ostajemo u braku, ako prestane da me maltretira. „Oću Maki.“ (ma jeste!)

Sve u svemu već sam rešila da ne mogu dalje tako. Na mom jeziku su se iscrtavale razne šare kojima je čak i on znao značenje a ja i dalje nisam htela da preduzmem ništa, bolje reći nisam znala šta da preduzmem. Sinulo mi je da bi post mogao rešiti sve.

Postila sam godinama već, moje najveće buđenje i emotivno i fizičko i duhovno. A onda nisam dugo. „Ni đavo ne jede ništa“ pričali su mi uz podsmeh. A ja sam se pecala na to i konačno uništila sebe.

Posle Božića 2007. sam prestala da jedem. Post je bio na neodređeno vreme.

Malo sam izgubila na težini, ali pre svega je došlo do izbacivanja svakojakog otpada i pre svega besa – nagomilanog besa za koji nisam ni znala da je tu. Sve frustracije su uspele da nađu put napolje a ja sam danima plakala. Sabirala i oduzimala i pokušala da nađem matematiku koja bi tačno izračunala rezultat tog našeg braka. Ali nije mi bilo mnogo bolje.

Posle proslave godišnjice bilo je prilično bledo. Prošli su meseci od kada sam počela da ga izbegavam. Želeo je da bude samnom a ja to nisam mogla, shvatio je valjda da godišnjica i par lažnih osmeha nisu ništa do ružno podsećanje u kakvom sam zatvoru.
Rešili su da nam nađu stan.

I krajem februara smo se preselili u Cvijićevu. Stan koji je prvi put mirisao na mir i malo slobode. Ali veoma malo. Sutradan su već došli sa svojim stvarima i uselili se i njegovi mama i tata – valjda da im se sin ne muči i da budu sigurni da spavamo u istom krevetu. Moralo se to proveriti.

Zvocanja su se nastavila. Proglasili su me ludom što ništa ne jedem, samoubica sam, u stvari namerno to radim jer služim đavolu.
A post mi je bio jedini štit. Sve uvrede kao da su prolazile kroz neko iskrivljeno ogledalo i činilo mi se da do mene stiže samo po neka, veoma umanjena, skoro beznačajna.

Krajem 2006. počela sam da igram Maplestory.

Upoznala sam tu nekoliko divnih ljudi koji su mi bili bliži od bilo koga u poslednjih nekoliko godina. Čudno, nikada ih nisam videla, a toliko smo se razumeli. Bio je to moj jedini prozor u svet. Bilo je nečega u tome da se razumete sa ljudima za koje ne znate ni kako izgledaju i u zajedničkom ubijanju skakutavih pečuraka, svinja sa crvenim mašnicama i kako je vreme odmicalo nekih bakarnih i plavih aždaja. Sve sam se nadala da ću jedan takav pokret upotrebiti da odstranim po koju aždaju iz svog života.
A to je Jovana činilo užasno ljubomornim. Želeo je da kontroliše i moje razgovore za vreme igranja. Instalirao je trial verziju nekog keyloggera. Našla sam je… pravilo: na mom kompu od mene niko ništa ne može sakriti. Pogotovo ne kad mi iskoči podsetnik da bi bilo dobro da kupim program.

Elem, napravila sam haos. Izvoli objasni – sad mi još kontrolišeš razgovore na internetu? Malo je prisluškivanje telefona? Prevariću te sa nekim klincem iz Australije?? Amerika možda?

„Pa nisam hteo. Pa hteo sam da vidim šta imaš toliko da pričaš sa njima…“ neee ja sam ovca, nemam ja šta da kažem o sebi, ili ne daj Bože da nekoga nešto posavetujem..

Sue je imala 46 godina, ja 26 a Daniel 16. Ona u Americi, ja ovde, gde bih bila, a Daniel u Australiji. Uvek smo uspevali da se nađemo u isto vreme, onako, bez dogovora.

Postali su mi važniji od Jovana, odavno su to bili a to nije mogao da podnese.
Razmišljala sam o tome koliko snage imam sada, sa ta dva virtuelna prijatelja. Koliko mi je snage davao post. Koliko više nisu strašni…to su morali da znaju, čim nestane strah, javi se otpor – žestok otpor.

Nekako su otišli, ako se dobro sećam nakon intervencije mog dede koji im je rekao da kad su nas već pustili da odemo u svoj stan onda nemaju šta tu da traže.

Videla sam se sa drugaricom i rekla sam joj da je ovo pravo vreme da nešto učinim. Ona je lekar, znala je u kakvom sam stanju ali je iz razgovora zaključila da mnogo gore može biti samo ako ostanem u tom braku.

Otišla je kući a ja sam svom dragom mužu ostavila neki chat – blago izmišljen, ali veoma uverljiv. Ostavila sam ga jer je počeo da mi čupa internet pa onda kao rekli da ima problema kod provajdera. Nisam imala za kredit da sama pozovem. Kućni telefon je redovno čupao iz zida.

Legla sam da spavam, možda prvi put sa osmehom, osmehom koji mi je na lice nacrtao bes, očaj, sramota, nepostojanje dostojanstva i želja da ga povredim, da ga ubodem tako da to ne zaboravi nikada. Da, chat je imao dobro napisan scenario.

Probudilo me je drmusanje. „Maki, Maki… Maki ustani molim te, molim te (sad sam Maki, sad ima Molim te)…šta se dešava, kaži mi, moraš da mi kažeš.“
Nisam se odmah setila gde sam a onda je u meni puklo i pogledala sam ga s mržnjom.

Da? Šta hoćeš?
„Video sam nešto. Kaži mi molim te, objasni mi molim te! Sanjao sam da ćeš da me napustiš, sad me napuštaš, kaži mi!“

Šta da ti kažem?
„Ko je Tomas? Šta ti je on? Video sam ti chat. Ti mene ne voliš. Voliš njega?“
Da.
„A?“
Da, volim njega, šta ti nije jasno. Pročitao si sve, odavno se trudiš da pročitaš, jesi li video? Jel lepo? Šta hoćeš? Imao si svaki dan za novu šansu, svaki si zasrao..šta sada želiš? Pitaš li šta ja želim???

Ubolo ga je gde sam želela da ga ubode. Njemu samo ego treba napasti. Oh, kako to ume da oseti i kako ga to samo boli…e neka boli. E tek će da boli!

Ali bolelo je mene, i uvek je samo više bolelo mene…


Author: marouk

Ne bojim se, strah je za one koji nisu kreativni a živim isključivo na svoj način, za svoju decu i svoj mali univerzum... shvatila sam da je moje mesto tamo gde ja rešim: "Nosim svoje zrnce peska sa sobom da mogu na njemu da otvorim šator, prespavam, osetim da sam kod kuće. Veliki je svet, pa neka je, dom je mesto gde bacim moje zrnce." Čitav život živim na pola između dva sveta, dve države, dva grada...naučila sam po nešto o tome.

19 Comments

  1. Pingback: Tweets that mention I kroz pakao se mora pešaka | Kad tata uguši sva svetla… -- Topsy.com

  2. Nešto mislim čitajući ovu tvoju stravu iz posta u post, da treba da budeš srećna što si uopšte sve ovo preživela. Nikako da razumem što si toliko trpela???

  3. Strah, izolovanost od sveta godinama, kako doći do prvog dinara – prositi?
    Veruj mi da mi je sve padalo napamet.
    Neki ljudi su naučeni da trpe. Skaču iz muke u muku, iz nemanja u još veću bedu, iz „ćuti, proćiće“ u „ćuti, šta oćeš, drugi nemaju ni toliko“

    Gledam sada kako se Joka raduje nečemu što joj je obećao, da joj kupi, da je vodi na Avalu, ovde, onde… kažem joj da se ne zaleće, da prvo pusti da on to uradi,…sve on radi, al rečima.
    I onda se razočara i besna je ali uporno traži opravdanje za njega. Razmišljam koliko sam i ja bila tako utrenirana. Postoji samo jedno pravilo – on nikada ne laže i on je uvek u pravu.

    Manipulatori rade dve stvari…tek održavaju žrtvu u životu i prepuste joj odgovornost za sve SVOJE postupke…tako se iz kazne u kaznu žrtva nauči šta mučitelj voli i ugađa mu da ne bude mučena.

  4. I stvarno sam mnogo srećna 😉

  5. Manipulatori su čudo…šta se može uraditi sa ljudima i njihovim emocijama sa malo manipulacije je neverovatno…i dok se okreneš shvatiš da si zarobljen i nemaš izlaza, ili ga, jednostavno ne vidiš, jer ti ga zamagle…

  6. da opišem slikovitije: iskopaju ti oči, skoro bukvalno

  7. Uhhhh. Ovo je prvi post koji komentarišem, jer prve nisam mogla od muke i knedle koja mi je stajala grlu ili prstima. Razumem. I ja mater da im jebem, svi su na isti šablon, kao da ih uče u školi kako da se ponašaju. Uskoro će kod mene osvanuti jedan post o ovome kod mene. Ti si ga izazvala.
    Razumem.
    Samo da znaš, ako ti nešto malo znači, razumem te, u potpunosti, shvatam, i eto tako, sad bih te malo zagrlila

  8. Ivana, pa na neki način ih uče..te majke kao da su od istog rebra pravljene..pitam se samo čijeg, kanibalskog?
    Piši, treba redovno pisati o ovakvim temama, da ljudi ne zaborave, da ne misle da je nestalo da ovog sveta ako niko ne govori.
    Evo grlim i ja tebe. Znači mi mnogo svaka reč i saosećanje.

  9. Ma trebala si da ga zveknes jednom, da ga sastavis sa zemljom pokupis stvari i bezis kuda te noge nose. Tako bih ga zalepila da ne bi mogli ni spahlom da ga sastruzu sa patosa, djubre pokvareno! A tek matorci, babu bi bre na par samara i prevapitavanje, ti ces meni. Mrs. Takvima treba zube pokazati, i to posteno! Kad zarezis, pa iskezis zube, sa vidis kako su manji od mahovog zrna. Pa ko ce vise da izdrzi!

  10. Jeste Zelena

    Hm, to možeš kad upadneš tako s neba pa vidiš kakvi su, ali kad polako toneš, to ostaje na nivou mašte, večitih maštarenja koja se trudiš da prikriješ, da ih nekako ne nanjuše, da te ne uhvate u samostalnom razmišljanju

  11. Ma daj mi reci gde su da odem malo da ih prevapitam na moj nacin, nanulicu im je*em! Znam da to nije tako lako, ali sam toliko bila iznervirana, sreca nikoga nije bilo pored mene, taj bi sigurno dobio bar jednu sljagu. Da mi je bar da ih isprepadam malo! Joj joj joj…………….. Prokleto zalosno.

  12. AHahhaha već scenario u mojoj glavi..zavedeš ga a onda im vratiš milo za drago tako što ga na uzici šetaš po gradu..garant bi pristao a taman da vidi kako je lepo biti niko.

  13. Stvarno mi bude muka kad pišem, al hvala Bogu ima takvih devojka kod kojih nikada to ne prolazi. Pa se usput i nasmejem 🙂
    Mogu da zamislim kako bi ih postrojila i šamarala a oni bi ćutali samo

  14. Svecu da pale svaki dan sto mene u kuci nisu imali makar i na 5 dana!

  15. I mene.

    Kupovina stana da bi SVI prešli u njega je apsurd. Nema smisla. Ni po kom osnovu.

  16. I kroz pakao se mora, ali iskljucivo Peške ili Pešice, svakako ne Pešaka…..
    Sledi da je Pešak intuitivno zakoračio u Pakao, šta se tu može, ljudi vole da pešače.

Ostavite odgovor

Required fields are marked *.


Read previous post:
Doktorski dinar

Znate li vi koliko je 20 000? To je mnogo kad nemate ništa! Od toga može da se živi, stanuje,...

Close