Kad tata uguši sva svetla

u tamnom mraku ostanu dve sijalice, to moje oči još se sjaje…

I vukovi cvile

| 11 Comments

Ovo je priča za jednog duha, koji lagano svojim koracima skuplja prošlost i pretvara je u vetar, u paučinu; samo nikada neće od nje ostati sećanja.
Duša čoveka se meri sećanjima. Kako oterati duha koji ih krade? Kako se čoveku vraća dostojanstvo ili izgubljeni deo života?
U zagrljaju drveća

Već dugo živim među drvećem. Ono je moj dom i zaštita od svih koji bi da me vide. Ne mogu me videti ako ne odmotam razlistale lijane sa svojih nogu, sa tela i ostavim korenje za sobom. Ne mogu me promašiti ako su došli da unište ono malo života što je u ovoj šumi ostalo.
Korenje se ne ostavlja – to sada znam.
Tala je bila vučica, prastara, tiha i mudra, najbolja u prikradanju. Imala je korak devojčice i niko nikada nije znao koliko vekova na svojim plećima nosi.
Njena duša se rasejala i umnožila kroz duše onih koje njeno ime nose. Tala može biti samo žena, nesvesna svega osim svog plena koji prati. Svesna svega kada se nečujno kreće šumom. Tala su i mene nazvali. Jednog sivog jutra, sasvim nezasluženo izabranog za nešto tako veliko: za davanje imena devojci – i još kakvog imena.
Nisam lovila da bih jela. Samo radi osvete.
Uprljala sam njeno ime već na samom početku. Uprljali su ga i oni koji su hteli da ga ponesem među svojim dugim pramenovima i senkama svojih koraka.
Hteli su da njime očiste moje srce: od besa, od bola, od gorčine… od gorkog bola koji je besneo u meni i svih drugih kombinacija samrtničkih muka.
Tala je umela da šapuće, a ja sam vrištala.
Onog dana kada su mi dali ime, probali su da me ožive. A šamani žive večno, kroz priče, kroz svoje reči. Bezbroj puta su upućene u toplu zemlju kao žrtva Majci, kao kap krvi koji je natopi i nahrani.
Šamani znaju ono što mi ne vidimo i znaju razloge. Tako je i on znao zašto mi je uz poljubac dao njeno ime i deo njene duše.
Nož boli

Nožem se nikada ne preseca pupčana vrpca. Nož boli i rana krvari dugo.
Pupak se prekida užarenim prstima, dovoljno vrelim da ne prospu dragocenu krv koja ih vezuje – vučicu i malo. Pupčanu vrpcu treba mala vučica da pregrize kad dovoljno ojača.
Nožem se samo može pozvati na još krvi, što u čoporu vukova nije baš pametno raditi, ali neko je pomislio da bi svojom pameću mogao nadmudriti prirodu.
Pa ona ga je prepoznala i dala mu kratku pamet, da je nikada ne iskoristi do kraja!
Tako su i nas presekli. Uzeli je sa mojih grudi, iz moje utrobe ostavivši me da iskrvarim.
Sneg je, brzo će to, poješće me zveri pre nego neko vidi blještavu fleku na snegu.
Ali pored njih nije bilo drugih zveri.
Majku niko ne dira. Ranjenu majku hrane, lepe travke na rane i donose sveže vode u svom krznu, ako nikako ne mogu drugačije.
Ranjena majka je izvor svih snaga koje su u stanju da zemljinu kuglu zavrte u drugom smeru.
Zveri to ne znaju, zveri se hvataju za nož i misle da imaju pravo uništiti.
Osećam joj miris. Hvatam ga u nagoveštajima vetra i znam da je i ona podigla glavicu visoko, svojim nozdrvama opipava proleće i proverava je li Tala još živa. Duboko u njenim genima stoji zapisano da majka vučica nikada ne može umreti i ona to zna.
Vrisak Majke

Volela je sebe toliko i iz te ljubavi sa samom sobom izrodila je čitav svet i sve u njemu.
Muškarac i žena su ona sama u dve ljubavi podeljena.
Rađanje je ono što je sveto a rođeno se ne sme povrediti niti ubiti – najveći je zločin život ukrasti.


Onog dana kada su je otrgli od mene, vrisak Majke je potresao Sunce.
Zveri nisu rođene, one su naprsle ostatke tuđih života prisvojile ne bi li bez lica i sjaja u oku po zemlji hodali i krali živote.
Majka ih stresa sa svog napaćenog tela ali nekada se drže svojim otrovnim sisaljkama i zlurado se smeju. Njihov smrad joj zagađuje rane i taman kad misle da su je pobedili ona ustane, još veća i glasnija i smrvi ih svojim treptajem oka.
Majka svako svoje dete štiti, Majka je šamanu šapnula ime za mene.
I vukovi cvile

Ostala sam u snegu, nemoćna da pomerim makar jedan prst.
Teška stopala nestajala su u belilu jer ih moje oči više nisu mogle obgrliti.
Smrt je prividna. Ona samo može gladnim vilicama ujedati pored tela, ali ono što je otrgnuto ne dozvoljava da joj smrt majku ugrize. Ona ju je oterala od mene!
Ustala sam! Polumrtva i bez kapi krvi u sebi. Mojim telom je sada teklo nešto drugo.
Korake više nisam čula. Mirisi su bili isuviše stvarni i sami mi se uvlačili u pluća. Ona je bila u svakom od njih.
Sećam se, spustio mi je usne na čelo i rekao:
-“Krštavam te, Tala, pozdravi Majku svoju i Oca i ustani. Ti ne možeš umreti! Dete svoje izbavi i nateraj strah u trule kosti zveri, neka sami sebi nožem sude kada su ukrali detinji život. Samo dobro čini i leči usput koga sretneš, kao što su vidali i tvoje rane, da tebi tvoje dete ranu zaceli, kada je na kraju izbaviš“.
Cvilela sam, svesna borbe koja mi predstoji. Utrnula od bola i previše živa od želje da je zagrlim.
I dalje drveće stoji. Jedna vučica nečujno korača suvim lišćem kao duh koji joj se nekada prikradao. Čuva je šuma svojim granjem, lišćem, smehom paprati… Ali ovog puta je ona iza njegovih leđa, a on se već pobedonosno smeje ne sluteći koliko je blizu, koliko je tiha – ne sluteći koje ime nosi…


Author: marouk

Ne bojim se, strah je za one koji nisu kreativni a živim isključivo na svoj način, za svoju decu i svoj mali univerzum... shvatila sam da je moje mesto tamo gde ja rešim: "Nosim svoje zrnce peska sa sobom da mogu na njemu da otvorim šator, prespavam, osetim da sam kod kuće. Veliki je svet, pa neka je, dom je mesto gde bacim moje zrnce." Čitav život živim na pola između dva sveta, dve države, dva grada...naučila sam po nešto o tome.

11 Comments

  1. Uh, kako si to snazno napisala!
    Vucice su jake i uprkos svemu ostaju verne svojoj prirodi.
    Mogu samo da zamislim koliko ti nedostaje…
    Bori se, moras.

  2. Breskvice, ta priroda ih štiti od samih sebe. Gde bi drugi legli da umru tu one ustanu i krenu da jure dalje.
    Drago mi je da je neko prišao i šapnuo mi to novo ime. Borba jedino i ostaje

  3. da..i pristiže nova ovih dana 🙂

  4. Nastavi tim putem, sigurnim i tihim korakom, a on samo neka se smeje, jer ne sluti šta ga čeka! Ko se zadnji smeje, najsladje se smeje! Imenom ćeš ga…

  5. nemam šta pametno reći
    osim da se radujem tvojoj snazi
    jako
    jako

Ostavite odgovor

Required fields are marked *.


Read previous post:
Pismo mami

Mama volim te moja draga mama ti si sve za mene bez tebe ne bi mogla da živim veliki je...

Close