Kad tata uguši sva svetla

u tamnom mraku ostanu dve sijalice, to moje oči još se sjaje…

Njena priča

| 4 Comments

Prvi deo

“ Ti znaš koja je tvoja uloga u svemu ovome.
Nisi ti kriva što sam ovo postala, ali si kriva što si me pozvala. Nije trebalo da iko čuje moju priču a ti nisi mogla da je zadržiš za sebe“

– Ali ja sam je samo razmišljala u sebi… nisam nikome…

“ Znam ja šta si radila! Ćuti dok ti govorim. Već si rekla dovoljno.
Svoju kaznu već znaš. Moraćeš da budeš tu za mene kad god se pojavim.
U svom životu možeš da budeš sve što poželiš, ali ćeš uvek imati mene, kao senku.
Možeš da budeš uspešna žena, ili majka ili osoba koja će svoj život provesti u dobrovoljnom radu, ali se nikada nećeš iskupiti.
Kad počnu ovakve noći i čuješ potmuli zvuk grmljavine, moraćeš da budeš tu samo za mene, bez izuzetka, bez obzira kakve potrebe ili obaveze imaš…“

Znala sam tu priču. Ali nije me užasavala pomisao da ću morati opet satima da je slušam, koliko me je užasavalo ono što su te reči značile.

Ta noć je trajala a ja sam sve manje obraćala pažnju na ono što čujem.
Trava na njenim cipelama je počela da se miče, kao da se pretvorila u gmizave, ljigave crve.
Kao da svaka reč šalje bezbroj zlih varnica u tamu a svaka od njih se pretvori u nešto ružno, organsko, nešto što je živo na svoj užasan način.. nešto što se ne razaznaje, ali pleni pažnju jer sasvim polako, skoro neprimetno, pretvara svaki centimetar moje sobe u živo biće.

Uvek sam mislila da je svaki put isto, da ide nekim redom, ali svaki put je bilo gore. Bilo je skoro sigurno da ću nekada preći granicu ludila i krenuti da lutam sa njom po noći. To je i želela. Vernu prijateljicu koja će joj čuvati leđa i držati je za ruku kad se plaši mraka.
Ali ja to nisam želela. I ja se bojim mraka, možda mnogo više nego što će ona ikada shvatiti.

Tap, tap, tapa, tap, tap, tapa, tap… Kiša je svirala svoju uobičajenu numeru od koje mi se stomak pretvarao u kameno klupko. Sve je bilo zgrčeno i uvezano i bolelo je.

A ona je znala kako da radi svoj posao. Soba se micala, rasle su joj ruke od crne oprljene kože, rasle su joj oči koje su buljile u mene svojim neljudskim sjajem.
I uvek bi me ostavljala na granici ludila.
Svaki put je pomerala granice za po koji korak i znala sam da ću jednom stići do bezdane jame na kraju sveta i jedino što ću moći da uradim, jeste da skočim.

Trenutak pre nego što me je ta ruka sa odvratnim noktima zgrabila i odvukla u ludilo, videla sam pete njenih starih cipela, okupane u jezeru mog straha, kako nestaju preko praga vukući se.
Kad je nestala, sa sobom je povukla sav užas moje tamne sobe i jedino što je ostalo bila je praznina.
Previše je bilo tiho da bi bilo dobro.

Tek kad je nestala, otvorila sam stisnute šake koje su bile krvave od mojih noktiju. Nije bilo boli, samo nesnosna praznina.
Nije se čuo ni slavuj koji je tu svake noći.
Najednom me je preplavila cela slika mog budućeg života i pala sam na krevet bez svesti.


Author: marouk

Ne bojim se, strah je za one koji nisu kreativni a živim isključivo na svoj način, za svoju decu i svoj mali univerzum... shvatila sam da je moje mesto tamo gde ja rešim: "Nosim svoje zrnce peska sa sobom da mogu na njemu da otvorim šator, prespavam, osetim da sam kod kuće. Veliki je svet, pa neka je, dom je mesto gde bacim moje zrnce." Čitav život živim na pola između dva sveta, dve države, dva grada...naučila sam po nešto o tome.

4 Comments

  1. Pingback: Tweets that mention Njena priča | Kad tata uguši sva svetla -- Topsy.com

  2. Pingback: Kao da je vreme stalo | Kad tata uguši sva svetla

  3. Možda sam previše umorna, jer mi i dalje nije jasno da li je ovo sudbina, neko demonsko biće ili nešto treće, ali naježila sam se.

    Šteta što naši ljudi vole poeziju i prozu samo kad ih pišu zvučna imena i nabeđeni kreteni. Ne mogu da verujem da sam prva osoba koja komentariše.

    • Možda ne znaju šta da kažu?
      Mada, dugo nisam pisala pa mnogi nisu videli.
      Nije bitno, ne traži čitalac tekstove nego oni pronađu njega. Bitno šta će komentarisati kad ostanu sa sobom 🙂 Ne opterećujem se time. Ovde su svi pozvani i da ćute ako im je tako lakše.

Ostavite odgovor

Required fields are marked *.


Read previous post:
Ja sam joj, Maki, sve objasnio

Ona ćuti nekoliko sekundi a onda počinje: "Znate šta, Vi pre svega imate traume zbog odnosa sa majkom i zbog...

Close