Kad tata uguši sva svetla

u tamnom mraku ostanu dve sijalice, to moje oči još se sjaje…

Kao da je vreme stalo

| 4 Comments

Drugi deo

Otvorila sam oči a kao da se ništa nije promenilo.
Nisam bila sigurna koliko je prošlo.
Možda sat, možda dan ili čitava večnost.
Ništa mi nije izgledalo drugačije a ipak je sve bilo čudno, bezbojno…

Pogledala sam na sat, kazaljke se nisu kretale.
Osetila sam dašak vetra odnekud i to je bio jedini znak života. Činilo mi se da mi čak ni srce ne kuca.
Ova noć je bila drugačija od svake druge pre toga.
Pogledala sam kroz prozor ali tamo je bila jedna sasvim drugačija stvarnost. Više nisam verovala da se sve završilo kako treba. U stvari, imala sam osećaj da će mnogo toga tek početi.

Kao da je život bio isisan iz svega oko mene. Najednom me je uhvatila panika.
Istračala sam napolje, bosa, okupana znojem, skoro bez razuma, ali napolju su samo čkiljile ulične svetiljke svojim praznim žarom. Nigde ničeg živog, kao da sam završila u nekoj zemlji gde nije bilo ničega, sem stvari. Samo sive, stare, zarđale stvari.

Ovo nije bila moja kuća ni moj grad, verovatno ni moj svet.
Postojale su samo stvari i senke.
Isprva sam trčala, kao nikada u svom životu. Tražila sam makar i jedan pokret ili znak života, makar i ne bio ljudski, mrava, vrapca, crvčka, žabu, šta god…
Činilo mi se da su svi ulazi isti. Sve stepenice su imale oko sebe mrtvo granje bršljana, u prozorskim oknima nije bilo svetla.

Izgubila sam svu snagu. Moj put je vodio kroz neko naizgled beskrajno naselje. Odjednom sam s leve strane videla kuću, drugačiju od drugih, na kojoj je stajala upaljena svetiljka na terasi. Kao neslana šala sile koja me je ovde dovela. Ispred kuće je bio taksi, baš kao onaj u američkim filmovima.
Moje srce je poskočilo… oh, prvi znaci života i u meni…
Stala sam kao ukopana i prišla polako kolima. Neki čudan, težak i mastan miris je krenuo ka meni. Ipak sam nastavila dalje.
Ništa nisam uspela da vidim kroz prozore automobila. Ili su bili sasvim zamagljeni ili sasvim umrljani. Prišla sam vratima vozača koja su bila otvorena. Prvo što sam ugledala bilo je veoma poznato. Kroz vrata je virio vrh poznate cipele. Kao da me je nešto gurnulo unazad. Ali nije bilo nazad, taman i da je sretnem ovde ne bih sada odustala.
Uostalom ona bi bila druga „živa“ stvar, pored mene. Polako sam pratila njenu nogu, imala je na sebi samo te stare cipele, neku staru suknju, umrljanu krečom, pocepani mantil… u meni je zagrmeo vrisak!!!!!
Imala je i moje lice, bez očiju, sa otvorenim ustima i slomljenim vratom. Ležala je tu na sedištu dok sam ja pokušavala da vratim vazduh. Najednom se pridigla i počela da višti i da se smeje. Tu je sada bilo neko drugo lice a ja sam potrčala što sam brže mogla osećajući njen težak zadah na metar iza sebe.

Kao da sam osećala njene ruke ispružene ka meni, samo je bilo potrebno da me zgrabi.
Bezala sam ka nekoj stazi, jedini put van iz tog naselja.
Sa leve i desne strane bila je ograda od žice i sve mi je ličilo na zamku. Kao da je u mraku, iza ograde, počelo nešto da se miče, da trči uporedo samnom. Nisam se okretala, samo sam trčala.
Staza se završavala na brdašcu iza koga se odjednom pojavila svetla izmaglica.
Na brdašcu su bile stare šine. Nisam se nadala vozu jer su šine urasle u travu i trnje i na samom nasipu je naraslo drveće koje je napravilo neku vrstu jezivog drvoreda.
Jurila sam ka tom drvoredu trudeći se da ne gledam senke koje trče kroz mrak.

Stigla sam do drveća i pogledala niz brdašce.
Traka osušene trave pratila je pravac šina a iza svega toga, u dolini, bio je drugi grad. U tom gradu nije bilo svetla. Obrisi kuća su se tu i tamo pojavljivali na mesečini, ali jedino svetlo je dopiralo iz parka koji je bio predamnom. Medjutim, kako su mi se oči navikavale na novu sliku, videla sam u prozorima tamnog grada igrajuće plamenove sveća. Da li je bilo ljudi, to nisam znala, ali se nada javila i pomislila sam kako bi bilo dobro da proverim.

Ograda od žice se nastavljala i iza pruge, nisam se usuđivala da zađem u mrak i jedini put ka tom gradu bio je kroz park.


Author: marouk

Ne bojim se, strah je za one koji nisu kreativni a živim isključivo na svoj način, za svoju decu i svoj mali univerzum... shvatila sam da je moje mesto tamo gde ja rešim: "Nosim svoje zrnce peska sa sobom da mogu na njemu da otvorim šator, prespavam, osetim da sam kod kuće. Veliki je svet, pa neka je, dom je mesto gde bacim moje zrnce." Čitav život živim na pola između dva sveta, dve države, dva grada...naučila sam po nešto o tome.

4 Comments

  1. Pingback: Tweets that mention Kao da je vreme stalo | Kad tata uguši sva svetla -- Topsy.com

  2. S nestrpljenjem čekam nastavak…tek kad budem videla celu priču, moći ću da je lepo sagledam…za sad je kao moderna opera, smeštena u neko postapokaliptično vreme.

    • Malo ću pokvariti, ali ova priča još uvek nema kraj. Već godinama nemam hrabrosti da je završim. Kad napišem sve delove pustiću da mi prsti sami kucaju nastavke pa da vidim šta će od nje ispasti.
      Danas sam pričala Nedođiji o početku priče. Jedne večeri sam sela da pišem neke recepte. Posle sat vremena blagog bunila vidim priču i bila sam sva u znoju.
      Prva tri dela sam napisala iste te večeri i nisam znala šta mi je. Kao da me je zaposela priča i vrištala da je pustim napolje.
      Užasno je, što sam izgleda znala da će se ovako nešto desiti a to će se videti kako budu stizali novi nastavci.
      I hvala ti na ovom „spamovanju“, bilo mi je zadovoljstvo da čitam i odgovaram 🙂

  3. Pingback: Put u tamu | Kad tata uguši sva svetla

Ostavite odgovor

Required fields are marked *.


Read previous post:
Ja sam joj, Maki, sve objasnio

Ona ćuti nekoliko sekundi a onda počinje: "Znate šta, Vi pre svega imate traume zbog odnosa sa majkom i zbog...

Close