Kad tata uguši sva svetla

u tamnom mraku ostanu dve sijalice, to moje oči još se sjaje…

Put u tamu

| 4 Comments

Treći deo

U meni je bilo mnogo osećanja, sva su bila različita.
Bila sam presrećna što ću možda naići na neku živu dušu, osećala sam i nemir zbog onoga što bih mogla tamo videti, ali i potpunu paniku da bi sve moglo biti isto.

Sve mi je to ličilo na san, a u snovima okolnosti najmanje kontorliše onaj koji sanja.
U stvari, čini se da da ovi snovi, koje sanjam otvorenih očiju imaju još gora pravila, neka koja nikada neću uspeti da sasvim sagledam.
Ali sam se nadala ili da neće dugo potrajati ili da ću vremenom naučiti šta ovde kako funkcioniše, u slučaju da moram da ostanem još dugo.
Kao da sam progutala kocku leda, neki osećaj hladnoće je bio svuda u meni… ipak, nazad nisam želela da se vratim a ispred mene je bilo još toliko toga.

Kao da su se senke malo razišle.
Drveće oko mene bivalo je sve ređe i iza ugla sam ugledala čudnu zelenkastu svetlost.
Još kao detetu su mi te ulične svetiljke bile užasno strašne i na moju žalost otkrila sam da se sada ne osećam ništa sigurnije nego tada.
Neka magličasta svetlost je bila tu. Nisam uspela da otkrijem odakle dolazi i ništa se nije videlo jasno. Tu su bili samo obrisi raznih oblika ali nisam mogla da odredim kojih.
Ako ovo nije bio san, onda na ovom svetu postoje stvarno čudna mesta.
Kao da me je udario grom… jedna silueta se pomerila. Videla sam krajičkom oka, ali nisam bila sigurna. Kao da se rasplinula i prešla u drugi oblik. Nisam uspela da zapamtim te oblike, kao da su se kretali sve vreme, a ipak, kad bih pogledala u tom pravcu sve bi bilo nepomično.

Probala sam da se pomerim i krenem u nekom pravcu, ali kuda god da krenem kao da se ceo park kretao samnom. Da nije zemlje pod mojim nogama, koju u stvari i ne vidim, pomislila bih da je sve to samo optička varka u magli i da tu u stvari ničega nema. Prsti su mi žudeli za nečim što se može dodirnuti… kap kiše, drvena klupa, suva trava… bilo šta.

Mislila sam da bi bilo najbolje da zatvorim oči i krenem u kom bilo pravcu, ali privid kretanja mi nije dao da ih zatvorim, kao da bi me to ubilo, morala sam da vidim šta se to oko mene kreće i moje oči su ostale širom otvorene. Nisam ni trepnula, suze su počele da nadolaze, ni magla nije mogla da navlaži moje oči pune ukočenog užasa. Kao da strah i sve te jezive slike nisu bile tu ranije, već su izvirale iz mojih očiju.

Naterala sam sebe. Zatvorila sam ih. Svaki nerv u meni je tražio da ih otvorim. Stavila sam ruku u džep, zgrabila svoju staru maramu i čvrsto je vezala preko očiju.
Morala sam da nađem bilo šta u čvrstom obliku što bi mi potvrdilo da ovaj svet još postoji.
Izula sam cipele ne bih li osetila tlo, ali ni tu kao da ničega nije bilo, jer ako je bilo onda je sigurno u pitanju bilo nešto veoma mekano što se jedva oseti… skoro… kao magla.
Krenula sam u jednom pravcu sa ispruženim rukama, nadajući se da ći nešto dotaći.
Nisam se ni pomerila a moji prsti su osetili nešto. Tkanina, toplota iza toga… Zgrabila sam maramu i skinula je sa očiju ali tu nije bilo ničega.
Ponovo sam je stavila. Nisam imala gde da pobegnem, oko mene je bilo sve isto. Izgleda da je ovo bio jedini način.

Telo je opet bilo tu. Gurnula sam ga, vratilo se u isti položaj.
Okrenula sam se i probala da krenem na drugu stranu i odmah sam dotakla nešto drugo, veoma slično. Kao da sam išla kroz neku gužvu. Znala sam da ništa ne bih videla da otvorim oči a sada i nisam imala neku želju da to učinim. Dovoljno mi je bilo što sam bila u stanju da opipam „svet duhova“ i da primetim da je oko mene dosta nečega… kad bih znala čega.

Tražila sam način da izađem iz gužve i primetila sam da se te tkanine pojavljuju u nekom redu… o Gospode! bar malo reda u haosu…
Rešila sam da pratim samo jedan trag. Odabrala sam neku mekanu tkaninu i tražila sam samo nju. Učinilo mi se da konačno radim nešto pametno, pošto mi je do sada sve izgledalo jako uzaludno.
Prolazilo je vreme a ja sam i dalje lutala. Tela su me gurala i pomerala kako im odgovara. Nisam znala postoje li lica, nisam ni želela da znam a nije bilo ni glasova. Sve je bilo sasvim tiho i nečujno.

Najzad! Pod prstima sam osetila strukturu drveta. Divno hladno hrapavo drvo. Osetila sam oljuštenu farbu, oštećenja i eksere…
Rešila sam da tražim dalje, uživala sam u tom novootkrivenom centru mog sveta. Ništa mi više nije bilo potrebno, samo mestašce za koje ću moći da se vežem ako bude trebalo da zauvek ostanem u ovom bezobličnom užasu oko sebe.

Bila je to klupa. Sela sam i pitala se da li da otvorim oči i pogledam. Bilo me je strah da shvatim da to možda ne postoji zaista kao i sva ona bića oko mene.
Rizikovala sam i skinula maramu… i našla se na ljuljašci.
A oko mene nije bilo sve tako pusto. Kao da se sve stvorilo iz mog dodira. Park, ili zelena svetlost oko mene, je bio prepun senki koje trče. Nisam videla ni jedan detalj, bili su to samo ljudi ili šta već koji trče pored mene u svim mogućim pravcima.
Ništa se nije čulo, samo sam videla kako se kreću. Samo sam ja sedela na ljuljašci sa srcem u šaci. Morala sam da pritisnem grudi jako, ne bih li svoje srce zadržala unutra. Činilo mi se da će pući nastavi li da kuca tim ritmom.

Moj strah od mraka…
Imam ga od kad znam za sebe. Kao dete sam se bojala da ostanem sama u sobi u sred bela dana. Noći su mi bile horor i morala sam da budem sigurna da ležim pripijena uz zid, da je tu, između zida i mene, jorgan, koji će zapušiti sve rupe, da je na kraju kreveta neko ko me čuva… verovatno od mene same i slika koje vidim i da su svi ormari zatvoreni.
Nažalost, nije bilo načina da proverim to sa ormarima, jer se nisam ni usuđivala da pogledam u tom pravcu. Mislila sam, ako bih videla da je neki otškrinut makar i pola centimetra, da bi mi srce smesta stalo.

Užasavala sam se uspavljivanja. Udari mog pulsa na jastuku bili su kao koraci nekakvih čudovišta koja nikada ne spavaju i marširaju tvrdim i strašnim koracima tu, pred vratima moje sobe. Moja lična vojska orkova…
Svako buđenje u toku noći bi mi bilo gore od košmara koji me je probudio, jer sam nalazila sebe, umotanu u čaršave, u nekom sasvim čudnom položaju, nekada van kreveta. Trebalo je ponovo zaspati uz korake jezive straže. Nekada sam priželjkivala da prestanem da dišem kako bi sve to prestalo, zajedno samnom.
Jutra su uglavnom bila lepa, bar dok ne primetim da sam sama u sobi i ne čujem sopstveni vrisak kako u panici doziva pomoć i spas od mene same.

Slike koje sam videla bile su kao slike koje sada vidim sa svog mesta, sa te čudne škripave ljuljaške. Samo, tada sam znala da ću se ili probuditi ili da će neko doći.
Ovog puta nisam imala nikakvu nadu, osim što bih rado osetila ruku koja me drmusa i budi.
Nisam čak imala ni onu želju za smrću. Porasla sam, iskusnija sam u svojim noćnim morama, bojim se da bih onda stalno mogla biti na mestima sličnim ovom.
Jer nije mi jasno gde ide um. Ako duša ode u raj ili pakao, možda moj um ostaje ovde, zaglavljen i mora da živi svoju strašnu priču dok postoji svet a ne bi bilo druge smrti da ga spasi.

Čula sam škripu ljuljaške. Osetila sam poznati miris u vazduhu. Procvetala lipa i majske večeri… slika oko mene je bila drugačija, ali zažmurila sam i poželela da jednom vidim nešto lepo…
Volim ljuljaške. Čovek nikada nije previše star za njih, a tako umeju da umire. To se osećanje nije promenilo i meni je bilo bolje.

„O, navikavamo se!“
Poznati glas me je sasvim iznenadio i zamalo sam vrisnula.
Osećaj krivice me je ponovo sustigao.
Ko to razgovara samnom?
Pitala sam se jesam li potpuno luda i pokušavam da rešim misteriju koja ne postoji ili je to moja savest? Ili nečija tuđa savest?
Jer nekada mi se čini da samnom nije sve u redu i da u meni živi još jedno biće… ali to je nemoguće reći nakon mnogih kišnih noći i strašnih poseta…
A i da je tako da li bih razmišljala na ovaj način?


Author: marouk

Ne bojim se, strah je za one koji nisu kreativni a živim isključivo na svoj način, za svoju decu i svoj mali univerzum... shvatila sam da je moje mesto tamo gde ja rešim: "Nosim svoje zrnce peska sa sobom da mogu na njemu da otvorim šator, prespavam, osetim da sam kod kuće. Veliki je svet, pa neka je, dom je mesto gde bacim moje zrnce." Čitav život živim na pola između dva sveta, dve države, dva grada...naučila sam po nešto o tome.

4 Comments

  1. Pingback: Tweets that mention Put u tamu | Kad tata uguši sva svetla -- Topsy.com

  2. Pingback: Flash back | Kad tata uguši sva svetla

  3. Posle čitanja trećeg dela, kad poredim hronologiju originalne priče i posmatram boje koje se pojavljuju i intenzitet svakog opisanog događaja, ovo mi deluje kao metafora.

  4. Uh, meni je priča bila prilično stvarna i sve se preplitalo sa nekim temama u stvarnom životu..ali samo to.
    A onda posle samo par godina kao da se ponovilo i ostvarilo sve iz ove priče.

Ostavite odgovor

Required fields are marked *.


Read previous post:
Ja sam joj, Maki, sve objasnio

Ona ćuti nekoliko sekundi a onda počinje: "Znate šta, Vi pre svega imate traume zbog odnosa sa majkom i zbog...

Close