Kad tata uguši sva svetla

u tamnom mraku ostanu dve sijalice, to moje oči još se sjaje…

Brutalna prošlost – kako je počelo

| 7 Comments

Peti deo

U redu, saslušaću je.
Pomalo mi se činilo da je luda i da možda i ne zna šta govori. Ličila je na beskućnicu, bilo mi je žao kako neki ljudi pate.

„Večeras nema meseca pa nema ni senki. A i svi su otišli kućama pa ću ti ispričati. Prilično sam sigurna da niko ne sluša.

Pre godinu dana sam ovde šetala sa svojom dečicom. Imala sam ćerkicu i sina. On je imao sedam godina a devojčica četiri.
Svake večeri smo bili ovde u isto vreme. Moj muž skoro da i nije bio sa nama. Meni su pomagali roditelji da ih podignem. Slali su mi novac i podržavali me u svemu, mada mi nije bilo lako.
Saznala sam da on ima vezu sa nekom prijateljicom i da živi dva života.
Pomirila sam se sa tim. Nismo imali nikakav odnos. On bi došao da vidi decu, ostao bi par sati, nekada bi smo otišli u šetnju i onda bi otišao.

Jedne večeri sam radila do kasno i neko je morao da pričuva decu. On je rekao da će doći i javio mi se od kuće kad je stigao.
Bila sam mirna i radovala sam se dolasku kući. Iako sam već godinama radila, svako ponovno viđenje sa mojom decom bilo mi je kao ponovno rođenje.
Mnogo sam ih volela i ona su bila moj život.

Kad sam stigla, nikoga nije bilo i vrata su bila otključana.
Utrčala sam unutra, ali sam se smirila videvši poruku na stolu: „Otišli smo u parkić“.
Pomislila sam da nije prvi put kako moj muž ostavlja vrata otvorena. Samo je bio neodgovoran.

Ali mi je sinulo da je napolju uveliko mrak i da u praku nema nikoga. Ako su otišli trebalo je odavno da se vrate otuda.
Bilo je toplo i ja sam istrčala u kućnim papučama da ih tražim. Jurila sam stazama i zvala ih ali se niko nije javljao.
Nešto me je probolo kroz srce.
Bojala sam se da se nešto možda desilo.
Otrčala sam kući i pozvala policiju, bolnice… nigde nisu bili. Ponovo sam otišla do parka.
Išla sam polako, gledala u svaki kutak, ali ni traga od njih. Još uvek sam se nadala da je to neka bolesna igra mog supruga i da će iskočiti iz mraka, kao što umeju, da bi me uplašili.
Ovog puta nije bilo tako.

Došla sam i do ove klupe. Tu nisam volela da budem ni u toku dana a o noći i da ne govorim. Bila je previše zabačena i mesto je bilo nekako sumorno.
Čula sam neki šum. Odmah sam počela da zovem svoju decu, ali sve što se čulo bio je neki čudan smeh.
Shvatila sam da ima nekog i da sam u opasnosti pa sam pokušala da pobegnem.
Trčala sam ka uličnom svetlu a neko je trčao zamnom.

Najednom mi se učinilo da sam već par puta protrčala pored ove klupe, kao da sve staze u ovom parku vode ka njoj.
Taman sam je opet ugledala kad se na mene obrušilo ogromno muško telo. Pala sam skoro bez svesti.
On je pošeo da me šamara i da me guši. Gledao me je tim iskričavim očima koje su mi jasno dale do znanja kakvi me sve užasi čekaju i nisam mogla da uradim baš ništa.

Njegova brutalnost je postala još gora kada je nastavio da me tuče.
Koliko besa u jednom čoveku!
Nisam osećala ni jedan deo svog tela, samo sam osećala kako se pomeram svaki put kad me on šutne. Vikao je i psovao je i onda mi se učinilo da je rekao nešto… jako čudno.
Možda je to bila moja pomućena svest ili vrisak od bola koji nisam smela da ispustim: „Nikada, nikada nećeš videti svoju decu!“
Srce mi je prepuklo. Toliko bola nisam mogla da podnesem i izgubila sam svest…

Kad sam se probudila nikoga nije bilo pored mene i svitalo je.
Odmah sam se setila tih reči i pomislila sam kako je to čudovište nešto učinilo mojoj deci. Da sam mogla odmah bih skočila, vrisnula iz dna duše!!!
Ali sam skupila snage samo da se vučem četvoronoške.
Otvarala sam usta ali mi se činilo da nema glasa, samo se ikradao glas nalik škripanju starih vrata. Desna ruka mi je bila slomljena, krvarila sam jer mi je koža bila skoro sva razrezana od udaraca.

U to doba nije bilo ljudi. Samo me je neki crni pas, lutalica, gledao začuđeno. Nije mi prilazio, kao da se pitao kakvo je ovo biće koje me budi ovako rano svojim jecajima.

Do kuće je bilo samo oko dve stotine metara. Puzala sam do tamo i nadala se da ću kad stignem naći tamo svog muža i decu kao spavaju i čekaju me.
Vrata su bila zaključana. Koliko mogu da se setim, nisam ih zaključala jer su zaboravili da ponesu ključ.
U mom srcu se ipak javilo malo nade.

Pomislila sam da će se uplašiti kad me vide takvu, pa sam uzela svoju staru maramu iz džepa i namočila je vodom iz flaše, koju tu stalno držim i iz koje zalivam cveće.
Obrisala sam lice koje je celo bilo jedna velika rana.
Izvukla sam ključ iz torbice i gurnula ga u bravu…. nisam mogla da ga okrenem.
Probala sam da okrenem jače, ali ništa.

Neko je promenio bravu???
Ispuzala sam na ulicu i krenula ka bašti. Živeli smo u prizemlju i lako se moglo ući s druge strane.
Došla sam do terase i pogledala unutra.

U sobama nije bilo ničega!
Terasa je bila prazna, nije bilo nameštaja, ni traga da je tu ikada iko živeo. Preznojila sam se!

Odbauljala sam do komšinice koja je bila ljuta što sam je probudila. Kad me je ugledala, prestravila se i pozvala hitnu pomoć. Došli su i dali mi nešto za umirenje i previli me.

Onda sam čula kako komšinica govori: „Jadnica, s vrveeme mi govori o nekoj deci i praznom stanu. Mora da je pretrpela jake povrede.“
Prišla sam joj i pitala šta to znači. Rekla je da mi se sigurno desilo nešto jako loše kad tako govorim. Stan ispod njenog nikada niko nije kupio i ona ne zna zašto sam nju probudila i kako znam njeno ime.

Kao da me je neko ošamario!
Neko je odveo moju decu, ispraznio stan, kao da je želeo da izbriše svaki trag o nama.
Već je svanulo i radoznale komšije su se skupile tu da vide šta se dešava. Pokušavala sam da u očima bar jednog od njih vidim bar mali znak prepoznavanja kad su me ugledali, ali ničeg takvog nije bilo.
Počela sam da ludim, uzalud sam ih zvala i u očaju govorila o svojoj deci i kako su se tu igrala sa njihovom decom.
Svi su bili začuđeni otkud ih poznajem ali su svi odmahivali glavom, neki vidno potreseni zbog priče o mojoj deci a drugi samo nezainteresovani.

Prošlo je samo par sati od mog pređašnjeg srećnog života a sada kao da nije ni postojao.
Bolelo me je, kao što očajnu srnu boli kad joj ustrele lane.
Nisam znala kuda da odem i odakle da počnem. Moj identitet je ostao negde na pola puta između prošle noći i ovog sumornog jutra.

Pošto me komšinica nije poznavala morala sam da odem.
Pošla sam ka novom stanu i novoj ženi mog supruga. Tamo je bio on, zajedno sa njom i njihovim novorođenim sinom, ali moje dece nigde nije bilo.
Kad me je ugledao prebledeo je, mada mi se činilo da je to više zbog toga što me vidi živu nego zbog toga što sam pretučena i što mi se od otoka ne vidi pola lica.
Nije me pitao gde su deca, ništa me nije pitao. Kad sam počela da ga ispitujem o prošloj noći samo me je začuđeno gledao.
Rekao je da idem jer ne zna ko sam.

Istrčala sam u panici i sa sumnjom da je ceo moj život bio samo iskonstruisana priča nekog mog ludila.
Od tada sam ovde svake noći, tražim svoju decu i čuvam ljude od slične sudbine.
Da nisam bila ovde, tebi bi se isto dogodilo.
Da si krenula kući deset minuta ranije neko bi te presreo i jako, jako povredio.“

Moje srce je lupalo.

„Ne smeš nikada nikome da kažeš, jel razumeš? Nikada!“

A onda je zakoračila u tamu i jednostavno nestala.
Ostala sam sama sa svojim mislima i ogromnim jazom u svojoj duši, koji je zadržavao sve moje suze.
Njena priča me je jako dirnula. Tu je bila žena koja je tragala za svojom decom godinu dana, očigledno već luda od bola i brige, a ja nisam mogla da joj pomognem.

Otišla sam kući te večeri i isto tako je i njena priča pošla samnom.
Ta noć mi je bila prepuna noćnih mora o njenoj deci. Sve se dešavalo u mom stanu.

Doselila sam se tu pre šest meseci i nikada nisam čula tu priču iako su komšije prepričavale sve što se dešavalo godinama unazad.
Ali rekla mi je da nikome ne smem da kažem i da nikoga ne pitam. Tako sam bila odsečena od ostalog sveta svaki put kada bih se setila toga i polako je njeno ludilo počelo da uzima danak.

Ta priča me je pratila i dan i noć i morala sam da saznam šta se desilo…

Ovde se priča završava. Bar se tada tako završila. Samo godinu dana nakon toga počelo je da se dešava sve najružnije u mom životu.

Danas mi sve izgleda kao epizoda zone sumraka i možda je vreme da je dovršim, presečem, nađem njenu decu… nađem načina da vratim svoje dete.

Kraj priče


Author: marouk

Ne bojim se, strah je za one koji nisu kreativni a živim isključivo na svoj način, za svoju decu i svoj mali univerzum... shvatila sam da je moje mesto tamo gde ja rešim: "Nosim svoje zrnce peska sa sobom da mogu na njemu da otvorim šator, prespavam, osetim da sam kod kuće. Veliki je svet, pa neka je, dom je mesto gde bacim moje zrnce." Čitav život živim na pola između dva sveta, dve države, dva grada...naučila sam po nešto o tome.

7 Comments

  1. Pingback: Tweets that mention Brutalna prošlost – kako je počelo | Kad tata uguši sva svetla -- Topsy.com

  2. Pingback: Flash back | Kad tata uguši sva svetla

  3. Pingback: Mračno igrališe – priče nemaju kraja | Kad tata uguši sva svetla

Ostavite odgovor

Required fields are marked *.


Read previous post:
Ja sam joj, Maki, sve objasnio

Ona ćuti nekoliko sekundi a onda počinje: "Znate šta, Vi pre svega imate traume zbog odnosa sa majkom i zbog...

Close