Kad tata uguši sva svetla

u tamnom mraku ostanu dve sijalice, to moje oči još se sjaje…

Mračno igralište – priče nemaju kraja

| 4 Comments

Šesti deo

Kad je u pitanju loša priča, nedostatak kraja neminovno vodi glavnog junaka u smrt. Radi višeg cilja, jer je mučenik, jer je tako autor hteo… a ko piše naše priče?

Ono što sam samo kratko saznala pa izgleda zaboravila jeste da se priča uvek može nastaviti. A da li se autoru može dati otkaz? Ili sudbini, ili vudu svešteniku, ili sadisti koji voli da gleda polako umirućeg?

Ne znam, ne verujem preterano u više sile te vrste, ali im svakako dajem otkaz.

***

Nisam je više videla. Nije dolazila. Njena priča je postala moja priča. Možda ptice zloslutnice ne postoje. Možda je njihovo kreštanje prst koji ukazuje da ideš ka provaliji. Ko ti je kriv ako ih ne slušaš, ako njih kriviš što si sam nastavio da koračaš?

Jesam li ja to sama sebi negde iz budućnosti navraćala? Da sama sebe sprečim? Zvuči kao loš film, možda su i loši filmovi nečije noćne more. A noćne more imaju obrazac i uvek imaju okidač u realnom svetu.

Možda moje kreštanje samoj sebi nisam dobro protumačila iako je došlo na vreme. Zato mislim da je vreme da kreštim tamo gde treba.

Da vidimo ima li ova zemlja JEDNOG čoveka sa dostojanstvom i saosećanjem koga nije uništio položaj a koji će učiniti nešto.

***

Prizivam je. Uveče dok šetam po pustom parku ili na putu kući, kad je dovoljno mračno da prizovem i samog đavola. Možda, da bih pobedila demone, treba da napravim ugovor sa đavolom? Šta je jedna pokidana duša u večitom paklu, ako će spasiti više duša svojom žrtvom?

I onako ne verujem u pakao. U njemu već živim, pa šta onda imam da izgubim?

A onda mislim da čujem njene korake iza sebe. Ne bojim se više. Osećam očaj koji oko nje vijori, kao ogroman plamen na vetru, kada polegne travu i sprži je pre nego što dodirne zemlju.

Čujem joj šapat: „I kad dođe smrt i svojim sečivom zamahne, pašće male ljudske bezdušne ljušture na kolena i preklinjati je da ih poštedi. A ona će se nasmejati svojim iskeženim crtama i reći: – Izaberite jednog od vas, koji će prvi krenuti samnom.

Tada će bezdušna tela, koja sebe nazivaju ljudima, nasrnuti i u svom besu i strahu od smrti rastrgnuti jedni druge. I pre nego što žrtveno jagnje iskorači da se ponudi da spase svoje mučitelje, smrt će već biti daleko, noseći u svojoj torbi glave nevernih i cereći se.

Tada će nevina duša čuti njen siktavi šapat: Živi, nije tvoje vreme!“

Prošla je pored mene, blago mi dodirnuvši ruku svojim hrapavim prstima. Njen očaj je nestao.

Čula sam je kako sikćući šapuće: „Tvoj očaj sa sobom nosim. A svoju snagu dajem tebi.“

Prošla sam pored klupe na kojoj pre nekoliko sekundi nije bilo nikoga. Videla sam na toplom svetlu ulične svetiljke majku kako u suzama grli svoje dvoje dece. Kako joj se uspinju po krilu i malenim prljavim ručicama joj miluju lice i kosu i govore joj: mama, mama, poljubi me mama, mamice..

Pogledala me je i nasmešila mi se mojim usnama sa suzama u mojim očima. Ne mrtvim i praznim, već živim, svetlucavim, spokojnim.

Prišla sam i pomilovala dvojčicu po glavi, a ona me je pogledala rekla: mama! tu si! zagrli me mamice!


Author: marouk

Ne bojim se, strah je za one koji nisu kreativni a živim isključivo na svoj način, za svoju decu i svoj mali univerzum... shvatila sam da je moje mesto tamo gde ja rešim: "Nosim svoje zrnce peska sa sobom da mogu na njemu da otvorim šator, prespavam, osetim da sam kod kuće. Veliki je svet, pa neka je, dom je mesto gde bacim moje zrnce." Čitav život živim na pola između dva sveta, dve države, dva grada...naučila sam po nešto o tome.

4 Comments

  1. Pingback: Brutalna prošlost – kako je počelo | Kad tata uguši sva svetla

  2. Izgleda kao da smo mi sami sebi najveća sila. Ništa nas ne može tako uplašiti ni obradovati kao naša predstava o svetu oko nas i u nama.

    Verovatno moramo da upoznamo obe strane da bi izabrali onu koju naša duša ište.

    Dugo te nije bilo, ili ja ne znam da koristim ovo čudo od računara.

    • Da, dugo me nije bilo.
      Planiram da budem veoma prisutna nakon ovog prekida.

      Nekada te predstave nisu tako strašne, ali tek onda kada ih shvatimo. Shvatih valjda, a shvatih i kako

  3. E super, nema nam druge nego da dišemo i hodamo sa osmehom i otvorenih očiju 🙂

Ostavite odgovor

Required fields are marked *.


Read previous post:
Žena je ženi vuk – dan borbe protiv nasilja

Pisah već o tome da bi verovatno 90% muškaraca završilo u ludari da moraju da ostave familiju, DRUGARE, a pogotovo...

Close