Kad tata uguši sva svetla

u tamnom mraku ostanu dve sijalice, to moje oči još se sjaje…

Deset godina ludila

| 9 Comments

Svi veći preokreti u životu, desili su mi se na Svetog Savu. Da nije takav praznik u pitanju, pomislila bih odavno da nema svrhe. Ali eto, svaka godina mi kaže da izdržim još jednu.. i još jednu.

Venčali smo se 27. januara 2002. godine. Bio je to najtopliji 27. u poslednjih ne znam koliko decenija. Bili smo najmlađi par u tih poslednjih par godina, sve je nešto te godine govorilo u prilog tom braku, a ja sam vešto ubeđivala sebe da će se ljubomora i opsesija vremenom povući, mlad je, nesiguran. Kao da sam bila nešto starija pa da to znam.

A nisam.

 

To venčanje je prošlo kako ne treba. Nisu bili moji roditelji, nije bilo očevog blagoslova, nije bilo u stvari ničega što bi opravdalo taj čin. Jedino mi Joka opravdava sve muke koje su nastale posle toga, i zbog nje mi nikada ničega neće biti žao.. osim što je imala naopako detinjstvo od samog početka. Za to svakog dana tražim oprost.

 

Skoro sam upala u razgovor sa jednom bliskom osobom i sve se svelo na neku vrstu igre istine. Kad sa dugogodišnjim prijateljem pretresate inventar emocija, padova, poraza, poniženja, to ume da oslobodi, nekako je čoveku lakše. Poznajete se, a prvi put izgovarate takve stvari, koje samo Vas peku.

Pitao je: „da li postoji situacija iz koje si htela da pobegneš? Nema razloga da imaš lošu savest, ne misli na to što imaš sada. Dakle, šta si htela da ostaviš i izbrišeš? „

I bez obzira što sam nekoliko puta u životu imala želju da mi neka sila pošalje čarobni štapić, jedino što mi je odmah palo na pamet tog dana bilo je venčanje.

To je ono kad se probudite, radujući se nečemu a onda dođe nešto i saseče Vas.
Na tog Svetog Savu je to uradio Jovan. Ustao je i rekao da je konačno došao taj dan i da smo uspeli uprkos svima koji su se protivili i rekao je: „Od danas si samo moja i ja sam samo tvoj i nikad niko neće moći da nas rastavi. Ti ptipadaš sad meni i nikada nećeš moći da odeš od mene.“

To je zvučalo svakako, samo ne romantično – ili šta je već trebalo da bude? Kad neko izgovori tako nešto na takav način, pitate se u koju rupu da se sakrijete. Kao da sam riba, koju su ubacili u usta ajkule i zna da samo može da bude progutana i svarena. Nazad ne postoji. Ako se previše ne brani, možda će skliznuti u želudac, bez da je pre toga sažvaću oštri zubi.
Ošinula me je ta njegova „mudrost“, tako rano ujutru. Kao da je iza reči izronila sva njegova sebičnost, opsesija da kontroliše celu mene, njegov pobedonosni usklik lovca koji je odrao kožu sa trofeja. Ostalo je da mi odvoji glavu i stavi je na zid.
Da se tako preparirana večito smejem sa zamrznutom lažnom srećom na licu, a u stvari sam samo mrtva ljuštura, sa slamom u glavi umesto mozga. I sa staklenim očima, one prave su odavno isplakane.

Da sam samo tada mogla da znam koliko je ta slika bila stvarna i koliko mi je bila blizu.

„Bez obzira na sve“, rekoh mu, „imala sam potrebu da pobegnem sa sopstvenog venčanja. Ne iz straha od budućnosti, ili šta već prolazi ljudima kroz glavu, kad se ne pojave na svom venčanju. Stvarno sam imala potrebu da se sakrijem, kao da me juri neka zver koja će me rastrgnuti. Osećala sam se ugroženo i u opasnosti. Da sam mogla, otišla bih nazad prvim busem, promenila adresu, broj telefona, svaku informaciju koja bi ga dovela do mene (mada sam sumnjala da bi se i potrudio) i pravila se da tog čoveka nikada nisam srela, da nisam želela da se udam za njega, da ne znam ko je, da sam pola godine bila u bolnici ili oteta i da sam se vratila nazad da počnem život iz početka.“

Mislila sam od tada mnogo puta o ovom razgovoru i svaki put dolazila do istog zaključka. Da je ta njegova rečenica u meni okrenula sve.
I da sam mislila o tome malo ranije, bilo bi dovoljno to da shvatim koliko je situacija ozbiljna, kad jedna rečenica može da izazove toliki strah.

I taj brak još traje, evo deset godina.
Prošlog leta je ukinuta privremena mera. Jovana je tog dana bila kod mene. Ostala je kod mene i boravila veći deo nedelje sa nama a odlazila ocu dva puta nedeljno i išla je sa oboje na odmor. Mislila sam da će se uskoro završiti. Ali konačno nije bilo nikoga ko je mogao da mi naredi da je vratim, osećala sam se kao majka, ljubila svoje dete svakog jutra i zaspala u zagrljaju sa njom i sinčićem svake večeri.

I „gospođa u centru“ je rekla da ne može da mi kaže bilo šta ali da će nas ocenjivati i na kraju će njih pitati za mišljenje; pa ne želim valjda da u izveštaju dobijem lošu ocenu od nje.
Jeste, to je bila otvorena pretnja, koju je i ispunila.
Krajem godine došlo je konačno rešenje suda, da Joka pripada ocu. Naravno, žalila sam se a bivši muž brže bolje pitao da li sam poslala žalbu, valjda da malo procunja i vidi koji bi sudija mogao da preuzme to.

***

Moje najranije sećanje na Svetog Savu bilo je u prvom razredu, kad sam nakon operacije stopala i boravka u bolnici ispunjenog plakanjem od jutra do mraka prebačena u drugu školu, u drugi grad. Moji su me upisali u školu u Nišu i bila sam nova u razredu i prilično uplašena i izgubljena. Onda je moj crtež proglašen kao najlepši portret Svetog Save. A onda sam postala i deo razreda.

U četvrtom razredu, ili beše peti, još jedna operacija je bila baš krajem januara. Moji roditelji su bili u Švajcarskoj već nekoliko godina, a ja sam se te godine pomirila sa tim da će svoj deci na roditeljski dolaziti roditelji, samo meni će uvek doći baba.
Ovog puta nisam plakala. Bolnica kao bolnica, baba kao baba, a roditelji, doćiće jednog dana.

U šestom razredu mi je par dana pre Svetog Save na vrata zazvonio neočekivani gost. Profesor Vesa, moj nastavnik likovnog. Osoba koju ću verovatno večito pamtiti kao izvor beskonačne mašte i dobrote.
Otvorio je moj deda i iznenadio se. Profesor se nasmejao i pitao može li da uđe, ima vesti za mene.
Sedeli su za stolom a ja nisam smela da podignem pogled, kao da mi je u kuću ušao svetac i da sam se bojala da ću ga nekim glupim komentarom oterati.
Kaže, osvojila sam prvo mesto na likovnom konkursu (za grad Niš beše?) za učenike od petog do osmog razreda. Doneo je knjigu koju sam dobila – „Bakonja Fra Brne“ i hteo je da popriča sa mojima.

Tema je bila „Vizije Ive Andrića“, a moja slika zarobljenika, rađena pola razvodnjenim temperama, a pola belim korektorom, (jer bele tempere nije bilo ni za lek početkom te 93. godine – a profesor nas je učio da se snalazimo, pa sam smislila najbolje što sam umela) bila je najbolja od ne znam koliko njih.

Rekao je ozbiljno babi i dedi da me je on zapamtio od kad je video kako crtam (još pre petog razreda) i da misli da bi trebalo uraditi nešto sa tim talentom. Rekao je da ne može uticati na izbor moje profesije (a znao je sigurno da sam samo to želela – jer smo još u drugom razredu ustanovili da ne postoji škola za lečenje biljem, a umetnost je bila moje igralište..), ali ukoliko poželim da idem na akademiju, dobiću sve potrebne preporuke da je upišem odmah posle osmog razreda.

Mislim da mi se zemlja tresla pod nogama i provela sam dan grleći knjigu i govoreći kako ću konačno moći da nacrtam sve slike iz svoje glave, sada, kad u mene veruje i taj čovek koga sam toliko cenila.

Sećam se da me je profesor Vesa pomilovao po glavi i poželeo mi da nartam nešto lepo za školsku slavu.
Sećam se i da sam provela sledećih nekoliko dana crtajući verovatno najlepši portret Svetog Save koji sam ikada nacrtala.

Zbog nedostatka roditelja, baba i deda i neki nastavnici su podelili uloge mojih roditelja, ili sam ih ja podelila njima. Htela sam da svi budu ponosni.

Na žalost, nisam uspela da taj portret ikada pokažem profesoru. Baš uoči Svetog Save, došli su moji iz Švajcarske, pojavili se na rođendanu drugarice na kome sam bila i odveli me kući, spakovali sestru i mene i odveli nas… a moji snovi o crtanju su ostali. Ikona je pošla samnom, kao i nekoliko korica blokova, prepunjenih mojim crtežima. Često sam razmišljala, kad bih uspela da tu sliku odnesem, kako sam obećala, da bi se onaj đavo što mi donosi nesreću pretvorio u kamen i zauvek me ostavio na miru.
Ali bilo je kasno, i svake godine je bilo sve više kasno.

Skoro sam zatekla babu, kako Joki priča ovo i još neke stvari, koje su obeležile moje detinjstvo. Žalosno je što mi se činilo kao da se desilo tako davno, pre mnogo vekova, i da se nije desilo meni. Kao da ja nisam više ta osoba koja je imala neku nadu i želju kako bi da živi i šta bi da bude.
Pa ako ja nisam ona, pitam se ko sam sad?

Onda.. na Svetog Savu sam pošla na fakultet. Do tada je za mene to bio datum koji mi je donosio nove i divne stvari u životu. Onih godina kada se nije dešavalo ništa previše novo, KUD Kikac je organizovao zabavu na taj dan i radovala sam se nastupima kao malo dete igrački. Ples, to je stavljalo osmeh na lice, a taj osmeh se nije skidao danima.

To dobro se ponavljalo svake godine,  toliko dugo, sve dok nisam shvatila i da mi taj odlazak u Švajcarsku polako postaje nešto pozitivno; iako mi je nedostajao Niš. Uspela sam da upišem faluktet na kome se uči lečenje biljem. A kada nisam slikala bojama, slikala sam rečima. I uvek se vodila pričom profesora Vese, kako slike mogu da nam uzmu, unište, da ih kupe, da ih predstave kao svoje, ali ne mogu uzeti ideju iz koje je slika nastala. Tako da nije bitno kojom tehnikom radimo.

Kad su me odveli, u meni su presušile boje. A rodile su se reči, druga tehnika, sve je u redu…

 

Mislila sam kako vredi slaviti taj dan, ne samo kao crkveni praznik, nego i kao moj lični srećan dan. A jednog dana ću ikonu odneti u školu i zatvoriti krug, i prestati da sanjam kako kasnim, kako zauvek kasnim na čas…

Neke stvari shvatimo kad odrastemo, a neke stvari zauvek imaju onaj ukus nestvarnog, kao kad smo bili deca. Takva je bila i ova moja rešenost da tu sliku vratim.

A onda se pojavi još jedan 27. januar i ja ga dočekam skamenjena.
Slike odavno nema, ostao mi je samo venčani list, lična karta sa tuđim prezimenom i planina bola, kao i san, da večito kasnim na taj čas.

Na Svetog Savu, na petu godišnjicu braka sam shvatila da on nikada neće prestati da me muči. A juče je bila deseta. Samo se ušunjala sa jutrom i nacerila mi se pravo u lice, čisto da me podseti koliko sam zasrala u životu i uništila živote svoje dece, koja to ničim nisu zaslužila. Ja sam izgleda zaslužila, jer sam bila naivna i usudila se da imam snove.

Pita me dragi pre neki dan, koja mi je godišnjica braka.. Ima nečeg iskrivljenog u samoj slici kad sa svojim nevenčanim suprugom pričate o godišnjici braka, koja vam svake godine dolazi. Vama, ne vama dvoma.
Kažem mu koja je.
Pita, otkud to da sam se venčala u januaru. Obično se tada venčavaju oni koji moraju.
Kažem da ja nisam morala, ostala sam u drugom stanju tek nakon nekoliko meseci. Nisam morala…
Ništa više ne pita, svake godine vidi isti izraz na mom licu.

***

Porasla je Joka.
Rekla je da je obavezno ja vodim na školsku priredbu.
Takvi bitni trenuci u njenom životu su dugo za mene bili nedostupni. Dočekala sam i to, kažem sebi, i to..
A ako Bog da sreće, sledeće godine neće više biti godišnjice.

 


Author: marouk

Ne bojim se, strah je za one koji nisu kreativni a živim isključivo na svoj način, za svoju decu i svoj mali univerzum... shvatila sam da je moje mesto tamo gde ja rešim: "Nosim svoje zrnce peska sa sobom da mogu na njemu da otvorim šator, prespavam, osetim da sam kod kuće. Veliki je svet, pa neka je, dom je mesto gde bacim moje zrnce." Čitav život živim na pola između dva sveta, dve države, dva grada...naučila sam po nešto o tome.

9 Comments

  1. Teško mi je da čitam tvoje postove. Uvek se nadam da ću čuti lepe vesti, a onda vidim da ih nema, pa se razočaram. Ne znam ništa, samo se nadam da ćeš jednog dana slaviti Svetog Savu onako kako si zaista i zaslužila.

  2. nema, i ne zna se kad će biti… jednog dana

  3. Ne znam kako ovo nisam pročitala ranije.
    Vjerujem u tvoju hrabrost i istrajnost.
    Uvijek poželim da su mi ruke kao Jahorina i da te mogu dosegnuti i zagrliti.

  4. Davno si ovo napisala, nadam se da su se u međuvremenu kod tebe dogodile i lijepe stvari. Pročitao sam ovaj tekst u jednom dahu i samo mi je jedna misao prošla kroz glavu ćitajući ga. Uzmi svoju djecu i bježi tamo gdje te nikada nitko neće naći….Znam da je nemoguće, ali eto, tako sam poželio.

    • Hvala Dino.
      Na zalost bezanje nije moguce. Iako je to uvek prva pomisao.
      Lepe stvari, kako se uzme, devojcica je na kraju dodeljena ocu i to je to. Niko nema odgovore, samo cute i ponavljaju odluku. Ne postoji ni uverljivo obrazlozenje..

  5. Nadam se da će se jednom u budućnosti za Svetog Savu ipak sve posložiti u životu tebi i tvojoj djevojčici onako kako ti želiš i kako si zamislila. A Joka će sigurno jednom kada odraste shvatiti čitajući ove tvoje dirljive priče koliku joj je „nazovi tata“ nepravdu nanio u životu…

    • Hvala od srca, Dino.
      Nju niko nije stvarno pitao sta zeli, da jeste, i da je smela da kaze, bilo bi sada drugacije.
      Ipak, ona voli nas oboje, a pravu tezinu cele price ce shvatiti kada malo odraste i vidi koliko je tata uticao na njen zivot i pre svega, da od samog rodjenja ona nije mogla da ima normalan zivot.

Ostavite odgovor

Required fields are marked *.


Read previous post:
Imam nešto lepo da vam kažem!

:) "Recimo da je negde postojala žena koja je godinama šetala kao senka kroz život. Bez svog deteta, sanjajući svaki...

Close