Kad tata uguši sva svetla

u tamnom mraku ostanu dve sijalice, to moje oči još se sjaje…

četvrtak, 20/maj/2010
by marouk
22 Comments

Da kažem i ja koju o seksu

Volela bih da sam imala bar malo iskustva pre braka!
Makar samo jednu noć provedenu sa nekim iz ljubavi, strasti, nečega što ostavlja trag i sećanje…mislim da nikada ne bih bila deo ove priče, možda bih danas pisala priče o fantastičnim svetovima i divnim ljudima koje srećem, ovako osećam obavezu da ispišem ovo mučno iskustvo – da neko drugi ne doživi isto, da bar proba da izbegne… da zauvek iscuri iz mene…

Mučno je pre svega poniženje koje je žena spremna da trpi zbog porodice, dece, zbog sna koji sanja čitav život – da sve to ima, da ima ljubav, BAR MALO POŠTOVANJA, da ima sigurnost i zaštitu.  Kad nije u stanju sebi da prizna da je promašila život, ne iz gordosti, nego iz straha da će je od tada čekati samo gore stvari.

Bilo mi je potrebno dugo da vratim ono verovanje da me svako iskustvo čini samo jačom i sposobnijom osobom vrednom ljubavi a da nisam otpad, kako je to moj bivši suprug probao da mi „dokaže“ koristeći lažne profile na fejsbuku i vređajući me preko istih..ali o tome neki drugi put. Bitno da zna da ga UVEK provalim i da to što profil izbriše i napravi novi ne znači da ga svaki put neću prepoznati…namiriše se to…prodorno je kao smrad pokvarenog kupusa negde u ostavi…

Još sam ponosnija što sam to shvatila dok sam bila sa njim i iz istog razloga rešila da presečem jednom…jednom…samo kad..samo da još malo prikupim snage…

Elem, o seksu. „Postoji seks i postoji vođenje ljubavi“ rekli bi neki… POOOGREŠNO!
Svaki seks se pretvori u vođenje ljubavi kada ste sa pravom osobom. Continue Reading →

nedelja, 25/apr/2010
by marouk
22 Comments

O daj okreeeni…


 

„taj lindlispil u mojoj dlaviii, to ne zna nito samo tiiii, bez tebe d’veni tonjići, tuzno stoje…dooođi iz plave boce se pojaaavi..i dodaj svetu malo boje..ej cudo moje…“

 

Kad je čujem imam neverovatnu potrebu da zaridam dok me pluća ne izdaju…
I ona melodija iz muzičke kutijice je isuviše bolna da bih je odslušala do kraja suvih očiju. Izbegavam te pesme, sve što sam njoj pevala.

Čujem njen glasić kako ih peva dok se uspavljuje kod mene…po ko zna koji put tog dana.
Imale smo zajedno subotu, od 9 do 7, provodile smo je uglavnom spavajući, jer ona nije imala mamu koja će je uspavati kod „kuće“.
Čim bi se probudila jela bi nešto – palačinke sa medom, ali male, manje od tacne za tursku kafu, pa bi spajala po dve a između njih bi cureo med od bagrema. Cureo bi nekad na čaršav, nekad na moje pantalone…nema veze, sve se može oprati, samo ovaj stid ne može. Glumim mamu sopstvenom detetu jer mi brane da to budem – a premalo je vremena da se nadoknadi bilo šta.
Odgledala bi crtać ili bi trčkarale po bašti neki minut a onda bi me opet odvukla u sobu i rekla mi ozbiljno: „Mama, ajde da spavamo. Ajde mama da me zad’lis i da mi pevas ‘nosen dahom sna’ a ja cu da spavam tao tad smo spavale zajedno u Cvijicevoj“.

Ugurala bi se kod mene toliko da nije mogla da mrdne i onda sam joj pevala, grcala, priželjkivala da se i ovaj ružan san završi pa da se probudim pored svog deteta negde na slobodi, negde gde ćemo uvek biti zajedno, gde ćemo pevati uz osmeh a ne uz suze. Continue Reading →

ponedeljak, 19/apr/2010
by marouk
23 Comments

Uprljana

Sećam se bila je 2005. Neko kišno hladno leto kada nam je moj brat Igor došao u posetu.
Svašta je prethodilo tom njegovom dolasku a najviše ucene, pretnje, sumnjičava pitanja i pravila.
Pravila u Veričinoj kući je postavljala ona i menjala ih je nebitno da li je iko za te promene čuo ili ne, tako ih je i sprovodila.

Spremali su se da idu u Varvarin, Paraćin, da obiđu sestričinu u Kruševcu a mi smo ostali kod kuće pošto je Joka „premala za putovanja a Đurđa ima troje dece koja su uvek zarazna i imala su šarlah i sve to samo čeka da pređe na Joku“.

Tako smo dobili nešto para da imamo šta da jedemo i hiljadu uputstava kako da bacamo smeće, kako se čisti, sprema i slično. Novac je po pravilu nestao već drugog dana jer je Jovan morao da kupi opet neku jako bitnu knjigu a ostalo je otišlo na luksuz: morski plodovi, gotov sos od belog luka od 700 dinara po tegli, na neke maslinke punjene bademom…

Mog brata nikada nisu dočekali. Nemaju oni šta da dočekuju tamo nekog klošara iz moje familije. Continue Reading →

nedelja, 11/apr/2010
by marouk
22 Comments

Mej mama! MEJ!

A deca rastu…i pritom nas gledaju, i to veoma pažljivo. Kao da će im to objasniti šta je to sa nama i zašto smo protivrečni ili se pravimo da smo nešto što nismo.

Do Jokinog trećeg meseca već sam bila zagazila preko 95. kilograma. Sve mi se gomilalo. Činilo mi se da moje telo svaku progutanu uvredu, šamar, poniženje uvija u poveći sloj masti, da se hibernira tu u meni i da me ne iseče i ne povredi još više svojim oštrim ivicama i sadržajem.
Lepo kažu kinezi da je gojaznost jedan od zakasnelih signala za beg. Zakasneo sigurno kad sam dopustila da dođem dotle. Telo pravi sebi mesta gde je duši tesno, ako ne ume drugačije onda tako što će rasti dok ne dobije dovoljno prostora.
Imalo je to i dobrih strana. Sad više nisam imala toliku želju za kretanjem (pa nisam morala da budem besramna i tražim da idem napolje) i udarci su me manje boleli…bar oni fizički. Iz ogledala sam dobijala druge šamare koji su pokušavali da me podsete da polako gubim sebe iza te osobe koja postajem i da ću jednog dana nestati i potpuno se utopiti u sopstvenom salu i depresiji.

Jedina svetla tačka bila mi je Joka. Volela sam da brbljam sa njom i da se valjamo po podu i grlimo i da joj po dvadeset puta perem igračku koju uvalja u dlakavi tepih pa hoće da je žvaće a onda da joj ostatak dana pevam istu pesmicu koju je volela. Ništa mi nije bilo teško.
Samo mi je falila ljudska reč. Neka lepa, neka koja nije iz te kuće i neka koja nije prekor. Continue Reading →

petak, 09/apr/2010
by marouk
16 Comments

Neću kući

Dobila sam bebu na podoj kasno uveče a onda su je odneli: „rekla su mi tvoji da se malo odmoriš pa nek bude beba kod mene“, rekla je pedijatrijska sestra, prijateljica mog svekra. Znači i tu su se već mešali. Bunim se ali ona mi odnosi dete kao da sam nevidljiva.
Malo je reći da nisam mogla da spavam cele noći. Uglavnom sam razmišljala o tome kako će ona ležati tu pored mene i kad zadremam budim se jer se bojim da je ne pritisnem, a onda vidim da nije pored mene, a jutro nikako da dođe.

Pa ipak je došlo a ja sam ga dočekala na nogama dok su druge mame spavale ili se mazile sa svojim bebicama.
Trebalo je da je okupaju, JA ĆU, rekoh i uskočih nakon što sam mudro pustila da babica okupa bebu nekoj drugorotki koja baš i nije bila zainteresovana da bih videla šta treba da radim. Sve sam uradila kako treba i baš sam bila ponosna a isto tako dala sestri do znanja da odavde ja preuzimam i da nema potrebe da moja svekrva komanduje od kuće šta da se radi sa bebom. Takođe sam joj dala do znanja da ne želim da se bebi daje adaptirano mleko nego da želim da je dojim. Šta da radim sa detetom kad mi je dovedu situ i zaspalu i ne zanima je da proba da sisa. Meni smeta mleko i ne znam da li će beba imati alergiju, tako sam za početak uspela da je dobijem malo za sebe. Continue Reading →

utorak, 06/apr/2010
by marouk
5 Comments

Srela sam anđela

Pustili su me kući na par dana pre porođaja i tu je uglavnom bilo nekog muvanja. „Moj dragi“ je pozvao nekog svog brata „zevzeka“ kako ga on opisuje da ga zasmejava ne bi li preživeo porođaj (ko li se porađa – on ili ja?).

Odosmo nekako do bolnice na Zvezdari i otišla sam na odeljenje.
Prošle su sve bitne pripreme i odvedena sam pred salu.
Čula sam unutra kako žene viču, vrište, kako psuju muževe i jedna je čak zapomagala kako neće da rodi živo dete manijaku koji ju je silovao („njen mužić“ kako ga je posle zvala – uglavnom mi je bilo jasno zašto kad sam ga videla, pomislila sam i kako me užasno na nekoga podseća – samo nikako da priznam na koga)

Nisam se bojala. Bila sam neizmerno srećna što ću upoznati svoju Joku. Znala sam da je devojčica i znala sam da joj je lepo unutra i da je zbog toga toliko čekala da izađe (u stvari sam ja bila nestrpljiva) a sada će i pred njom stajati život , ko zna kakav! Pomislila sam da prvo nas dve treba da dobro prođemo ovo upoznavanje pa ćemo posle paziti jedna na drugu i izvući ćemo se. Continue Reading →

četvrtak, 01/apr/2010
by marouk
20 Comments

A gde si ti pošla seljančuro?

Inače moja trudnoća je bila izuzetno dobar izgovor za trošenje onoga što je Jovanu ostalo od dede.
Valjda su banke vraćale staru deviznu štednju (10000 maraka nekad – a te godine 2000 eura) i stalno su mi mahali pred nosem tim parama.

Nije bilo bitno što su veći deo toga dali moji baba i deda, bitno je bilo trošiti i onda vikati na mene kako treba da sam zahvalna i kako se to potrošilo zbog mene. Eto, da nije „tog deteta“ nikad ja marku ne bih videla, ali oni su tako brižljivi.
Do kraja trudnoće je uvek bila prisutna neka suma od 1000E, da bi se po porođaju to pretvorilo u 2000E.

A opet je bila interesantna energija koja se trošila na beskrajne rasprave o tome što smo dali 700 din za knigu „WROX PHP 4“!
Dobro se sećam da smo dobili neki novac od mojih, bila je zima, ja sedmi mesec trudnoće.
Jovan je voleo da od svakog dinara kupi knjigu (mada je i preterivao sa tim tražeći za jednu knjigu novac bar 7-8 puta pre nego je stvarno i kupi) pa smo kupili tu pošto sam i ja htela malo da učim i složili smo se da bi bilo dobro da zna i nešto što ih neće naučiti na faksu.
Došetali smo do kuće uveče jer je bila poledica i odmah nas je sačekalo namrgođeno lice drage mu mame, spremno da nekoga rastrgne. Continue Reading →

sreda, 09/dec/2009
by marouk
4 Comments

Čist hiruški rez makazama

Od kad sam došla u Srbiju radila sam svaki pristojan posao koji sam našla. Nisam imala problema sa tim da li radim kao prodavac ili kozmetičar bez obzira na to što imam fakultet. Njegovim roditeljima je to bilo jaaako bitno.

Pa ja njih tako ponižavam prihvatajući takve poslove za mediokritete. Rođacima moram da kažem da radim u nekom luksuznom salonu ili nekoj ordinaciji. Međutim nikada im nije smetalo kad je stizala plata. Jovan mi je uzimao svaki dinar. On je student, potrebno mu je za knjige, za skripte, da ima da popije nešto kad uči u biblioteci (naravno ne može da se uči u kući, mora da mu smetamo baba i ja iako po ceo dan ćutimo).

Onda je postao drzak. Ako bih ostala par minuta duže da počistim za sobom ili nema autobusa on bi zvao po 20 puta, ispitivao me gde sam, pretio da će doći da se svađa sa gazdom, žalio se da je to premala plata „jer nestane za dva dana“, branio mi da radim ako ne tražim da mi podignu platu. Postajala sam ljuta jer je on uspeo da potroši za dva-tri dana ono za šta sam ja radila ceo mesec…kao da ja ne bih umela da potrošim, ali nikada sebi ništa nisam kupila. Radim i studiram od svoje 16. godine, naučila sam da cenim novac a on je bio rupa bez dna i samo me je stavljao pod pritisak da nabavim još para, da zovem babu i dedu da nam daju još – a davali su nam mnogo od jedne penzije koju su imali, da se pomirim sa roditeljima i da izvučem od njih šta mogu. Continue Reading →

petak, 04/dec/2009
by marouk
6 Comments

Meni je baka rekla da si ti bila otišla

Poslednjih nedelja se dešava sve ono čega sam se pribojavala.

Trebalo bi da smo konačno ravnopravni na sudu. Vidim neke njegove poteze koji mi govore da polako gubi tlo pod nogama. Zato se i služe prljavim trikovima.

Joka me je prvi put pitala zašto sam otišla posle prošlog ročišta. To je zvučalo kao:

-Meni je baba rekla da si ti bila otišla…(gubi glas, plače joj se)

Gde sam otišla srećo?

-Kaže da si htela da odeš od me… od nas.

Joko, ja sam rešila da odem i da povedem tebe sa sobom. Htela sam da živim sa tobom i tvojim tatom samo a ne i sa babom i dedom koji se mešaju u sve.

-Ali ti si živela sa nama. Continue Reading →

sreda, 02/dec/2009
by marouk
4 Comments

Neću Maki više nikad!

 

Počelo je bezazleno, kao što počinje kod svih.
Radila sam u nekom salonu. Dan pre toga sam saznala da sam u drugom  stanju, svi su bili naizgled srećni. Ja sam bila najsrećnija: potpuno  ostvarenje sna!
„Imaću devojčicu i imaće belo lice i crne oči sa dugim trepavicama,  crvena ustašca istog oblika kao moja i zvaće se Jovana.“
Joku sam prizivala još od kad sam došla iz Švajcarske. Znala sam i ime i  njeno lice – sve! Ona je bila moj anđeo koga čekam čitav život.
Tog dana je došao kod mene na posao da dovrši neki program. Glupo je,  mnogo je glupo raditi program pred onim ko treba da ti ga plati, pogotovo  je glupo kad tražiš novac u visini nečije mesečne zarade a onda  programiraš 4 sata i usput vičeš: „Pa to je lako…evo dodao sam, i  gotovo – šta još?“
Naravno ona je odbila da mu to plati. A ja sam ga danima pre toga  upozorila da se ne pravi važan pred njom kako zna da programira ako taj  program želi i da proda.
Gotov program je ostao na njenom kompjuteru a kod je on poneo.
Otišao je besan kući gde me je čekao da potvrdim njegovima kako je on  mukotrpno programirao a ona ne želi da mu plati sad.
Ja sam naravno rekla kako je bilo i da je bila greška što je to radio  tamo a ne kod kuće. Nikada neću biti na strani onoga ko laže a on je  očekivao da ja potvrdim sve što je on smislio. Rekao je: „Bože kako si ti glupa i naivna, program je do sada prodat u ko zna koliko primeraka za ko zna koliko novca!“
Ja sam bila u čudu i pitala se da li on to izgovara ozbiljno? Continue Reading →