Kad tata uguši sva svetla

u tamnom mraku ostanu dve sijalice, to moje oči još se sjaje…

petak, 09/apr/2010
by marouk
16 Comments

Neću kući

Morala sam da gledam njihova prenemaganja, histerisanja, kako uništavam dete, ne dam mu lažu, treba me prijaviti policiji, treba mi uzeti dete, to je njihovo dete, ja ne umem ni da je smirim, da nije njih nikada se ne bih usrećila i videla šta je prava porodica, treba da sam im zahvalna, plaču, ridaju, čupaju kose jer dete plače, Verica histeriše a Zoran je gura na terasu dok ona urla otuda: sine, sine, sokole bakin, došla bi baka da te smiri ali ne da mi ta tvoja majka, i ona je neka majka, dete joj plače u rukama. To se inače dešavalo i kad se malo zaplače…Joki je bilo zabranjeno da plače da se ne bi uznemiravali ukućani i nekog ne bi strefio srčani udar „jer su oni svi tako animozni i ne mogu da gledaju kako im dete plače“. Continue reading

utorak, 06/apr/2010
by marouk
5 Comments

Srela sam anđela

Eto je tu pored mene. Gleda me onim svojim okicama boje kupine i mljacka. Stavljaju je na grudi za prvi podoj. Ona me i dalje gleda, uvija se uz mene kao mače. Babica i doktorka čestitaju, ne čujem ih, čujem krike iz drugih kabina i pitam se šta te žene sanjaju kad prođe napon.
Odnose mi dete, mora da se okupa, ona me gleda dok ide niz hodnik, fiksirala je moje oči i to mi mami suze.
Zna ona već sve. Continue reading